Vraćam se na trening. Neka zdravo telo ozdravi dušu. Nije do rakije, do nas je.
Sećam se ko juče kad mi je bilo dvadeset i kusur, i kad sam mislila (jer sam verovala šiparički) da sam se rodila samo da bih promenila rđavi svet. Sasvim nesvesna svojih vrlina i mana, orila sam se Zemljom, ne mareći jesam li pametna i lepa, već uveravajući se da sam najjača, jer upravo ništa ni ne znam.
Polagala ispite, zaljubljivala se, odljubljivala, pila, izlazila, svađala se, raspravljala, pravila sra**a i retko kad osećala stid i sramotu. Doduše, nije ni bilo nekog sad strašnog povoda u tim dvadesetim da se stidim i sramotim sebe same. Sve mi je nekako olako bilo praštano. Ta glupost u dvadesetim je zapravo mudrost četrdesetih. Stoga, dobro je što nisam imala tad ni kad za stid i sramotu. Sve me je stiglo malo kasnije.
Tako se sad, u svojim tridesetim, vrlo rado postidim i nastidim svaki put kad sebe samu osramotim.
BISTRA GLAVA
Mada, kakav li bih ja to čovek bila da se ničega ne stidim? Da li bih umela biti čovek i ne grešiti? Koga bih za oprost molila, i pred kim bih se kajala da nisam naučila da sam što više grešim sve jasnija i jasnija sebi samoj. Greške su plemenite čim ulete u proces osvešćivanja. Postaju kobne tek kad nesmotreno krenu svojim perpetualnim putem u nedogled. Čim sam, i ne baš tako davno, udarila glavom o granitni pločnik, i slomila se do lobanje uhvatila sam sebe u sopstvenoj laži pokajanja — Grešim i greške ponavljam. Dvadesete prošle, a ja se i dalje o iste voćne kore saplićem.
Ponavljanje je majka učenja. No, ponavljanje grešaka jeste majka greha.
Iako ga obrćem preko moje ose, ipak greh ne volim da sobom obuzimam.
Donela sam odluku. Odričem se rđavih navika. Ne želim sebe van sebe.
Želim sebe u sebi i sa sobom, gde god sam i s kim god da sam.
Alea iacta est.
Ne želim od sebe biti odbačena.
ČISTO SRCE
Uplovila sam uveliko u svoje dubine. Tamo vidim mrak koji čeka na toplo, ambijentalno svetlo, u kom se lako mogu naći i pronaći. Odlučila sam da više ne okusim ni kap alkohola (rakija NE) i da svoj opijeni mozak na suvo do kraja života branim. Nisam vesela kad popijem. Sve najgore iz mene izbija na svakoj medenoj i voćnoj čašici bilo čega. To samo dalje implicira da sam i najgoreg napunjena za ove trideset i četiri godine uzbudljivog mi života.
Rekli su nam da budemo dobro, ali nam nisu rekli kako to da izvedemo. U svom dovijanju ja sam tek u tridesetim shvatila da je alkohol najveći neprijatelj svačije spiritualne vertikale, a naročito moje. Nije pijanstvo dobro kad se nakon istog stidiš mesec dana, no je odlično jer je to najjasnija prilika da nikad više ne okusiš ni kap.
Do mene je, nije do rakije. Meni trebam ja, a ne rakija.
Previše nalivanja, premalo promišljanja. Previše opijanja, premalo bistrine.
A ja baš volim bistrinu i oka, i duše. Bistra glava i bez jezika govori.
Vratiti sebi bistrinu postojanja i držati svoj pravac smisla jeste svačiji zadatak. Ne kaže se zalud da se sreća krije u malim stvarima, jasno aludirajući na to da su te malene stvari upravo najveće na svetu jer znače život.
ZDRAVA DUŠA
Nego, otkud meni ideja da ovog četvrtka javno pobacam ove kocke svog života pred čitalaštvo? Pa čim se setih svoje pjane glave i hiljadu jezika, ja pozvah sebe na odgovornost, sasvim sigurna da ipak sve ima više smisla u težini izrečenog ukoliko pred svima prospem svoju istinu koja kaže da sam najgora osoba na svetu nakon druge čaše, i da sam stoga nepodobna za ijednu, pa čak i za onu nazdravljajuću.
Nije valjda da osećaj stida i srama izazivaju istine bačene u etar?
S tim nemam problem. Jedino sa čime imam problem jesu ponori poroka kojima smo opkoljeni, a koji nas razaraju na pravdi Boga, i u ime naroda. Možda bi odgovornost trebalo najzad svi ozbiljno da shvatimo i da je prevedemo kao odgovor na sopstvene potrebe i želje, a to su: bistra glava, čisto srce i zdrava duša.
Alea iacta est.
Znala je ona Ja i sa dvadeset i kusur da je u tridesetim čeka revidiranje života, ne bi li je u četrdesetim zahvatila blistava mudrost. To valjda tako ide — kreneš od početka da bi stigla do kraja i časno zatvorila krug svoje logičnosti.
Uvek u onim naizgled naivnim umotvorinama, čim zatreba, ja čitam velike misli pa se tako sad sebi obraćam, u ime svakog greha i stida, da je vazda bolje ikad nego nikad, jer kad god smo rekli nikad vazda je bilo ikad.
Kocku sam bacila. Nije do rakije, do mene je.
Vraćam se na trening.
Telo pati. Pa i duša.
Neka zdravo telo ozdravi dušu.
Neka ovog, pa i svakog narednog četvrtka, pobedi zagovaranje dobrih i najboljih navika.
Nije do rakije, do nas je.
Nama trebamo mi, a ne rakija.