RealNO3: ČEGA SE PLAŠIM

    25.09.2023.
    RECOMMENDED

    Kada me pitaju da li je penjanje uz stene opasno, kažem da nije opasnije od saobraćaja. Saobraćaj se podrazumeva, zato je opasan. Kako podrazumeva? Pa, svi vozimo kola. Skoro svi. Retko ko te pogleda čudno jer voziš kola, dok se za penjanje ne može reći da je tako. „Ma beži, ne bih ja to smeo“, kažu za penjanje. A za vožnju? „Baciću te ja, kolima sam“. Bez obzira na to da li si popio kafu ili nisi, jesi li se naspavao, kako si spavao i sa kim, da li si, generalno, dobro, ovako kao čovek da li si dobro, podrazumeva da ćeš da sedneš u kola i nekuda kreneš da (ih) voziš. I zato je to opasno. Svi voze, a nisu svi za vožnju.

    Kod penjanja je drugačije. Ne podrazumeva se. Moj izbor je da idem na stenu, svestan sam šta me tamo čeka, svestan sam dokle ide moja veština, kad ona prestaje i kada počinje da se pita isključivo priroda. U ovome su mi pomogli svi koji su „čačkali mečku“ pa nisu dobro prošli. Oni su mi pomogli da budem bolje svestan. Pametno je učiti na tuđim greškama. Manje je bolno nego na svojim. Za penjenje je potreban partner koji te osigurava, delite jedno te isto uže, ti penješ, on ga dodaje ili zateže. Verujete jedan drugom i gradite odnos poverenja, u većoj meri čvršći nego što bi se mogao izgraditi u kladionici za sportsko klađenje. Tu ste vas dvojica ili dvoje; stena; to je to – pojednostavljenje situacije.

    Onda sam se jednog vikenda vratio sa penjanja i u ponedeljak ujutro krenuo na posao, peške, kao i obično. Njegoševa ulica ispresecana je pašačkim prelazima koji nemaju semafore. To znači da kola ne staju, ali ako se pojavi pešak, on ima prvenstvo prolaza, automobil se zaustavlja, pešak prođe, automobil nastavlja. Zvučim kao Alvirović…

    Njegoševa ulica je, moglo bi se reći, sama po sebi konfuzna. Veliki broj kafića koje vozači jure pogledima iz svog automobila – „hoćemo li u ovaj“, „ili hajmo bolje u onaj“, „čekaj da uplatim tiket“, „stani kod Zlatiborca da uzmem kajmak“… Veliki broj školaraca koji idu ka Trećoj i Ribnikaru. Veliki broj pravnika koji na Platou imaju kancelarije. Motora i skutera onoliko. Živo je, možda bolje reći živo nego konfuzno. A živo traži koncentraciju da ne postane mrtvo.

    Zakoračio sam na jedan od tih pešačkih prelaza bez semafora, primetio da se približava automobil i intuicija se „prodrala“ da se neće zaustaviti. Kada si dugo vozač, i kada si dugo šetač, stekneš iracionalno šesto čulo za prostor i situacije u saobraćaju, koliko i polaznik Šaolin manastra za koplje s oštricom koje mu leti iza leđa.

    Nisam bio u fazonu – ja imam prednost, ja sam u pravu i još gomile „ja“, pusti tu priču. Intucija je istinitija od ega. Nastavio sam još samo jedan mali korak, zastao i automobil je prošao preko pešakog, zamalo i preko moje noge. Išao je sporo, taman da me ne ubije nego polomi nogu. Dama za volanom se nije okrenula. Ovo nema nikakve veze sa damama, sto puta je ovo uradio muškarac, samo vam opisujem najsvežiji slučaj od svih slučajeva ovog tipa. A u ovom slučaju je za volanom bila dama, čvrsto je držala volan, u smeru kazaljke „deset do dva“ i reklo bi se da nije bila fokusirana na radnju koju obavlja, kao što veliki procent nas nije. Što je veoma aktuelna tema: Kako da zadržimo fokus u lavini informacija, očekivanja i emocija?

    Nego, ne bih da pravim monetu od ove priče u saobraćaju, desilo nam se svima. Otvoriš oči i prilagodiš se situaciji, to možeš. Da ne davim. Ono što hoću da kažem jeste da sam na posao nastavio sa sledećim mislima: „Juče sam se peo po steni u Jelašničkoj klisuri jer sam tako hteo, danas me zamalo udari auto u Njegoševoj a to nisam hteo“. O ironijama života pisali su velikani književnosti, ne moram ja, niti umem, ali eto to mi pada na pamet. Zato ne volim saobraćaj, jer nije do mene i podrazumeva se.

    Jedan od načina da se lepše izađe na kraj sa svakodnevicom jeste nalaženje stvari koje su do nas. To možemo nazvati hobijem. Crtanje, šivenje, vajanje, sređivanje bašte, bilo koje veštine i rekreacije gde nema „strašnih sudija“ i menadžera. U mom slučaju je to penjanje. „Je li opasno?“. Nije opasnije od saobraćaja.

    Sa druge strane, saobraćaj je jedan od brojnih pokazatelja kako i koliko stvari mogu da se promene u sekundi. Sve što si stvarao može da padne u vodu zbog trenutka nepažnje i nemarnosti. To ne znači da ću Njegoševom ulicom šetati sa mišlju da će me udariti auto, ne. To samo znači da učim da se zaljubljujem u trenutke u kojima je sve okej. Okej ume da bude itekako dovoljno.

    Saznaj više:
    Povezani članci: