Ustao sam dovoljno rano da sam bio siguran da ću na ulici sresti komšiju koji uvek ugrabi jedan ćošak na kom se prvo jutarnje sunce baškari po trotoaru, nakon što svoje zrake bez poteškoća proturi kroz razmak između dve zgrade i krošnju jednog velikog drveta. Na tom ćošku on stojeći čita novine nestandardnog formata, recimo Sportski Žurnal. „Prvo voda, ujutro se pije vode, a posle to“, jednom je prokomentarisao kartonsku čašu pink boje iz koje sam pio kapućino. Život nije gibanica da se za njega dele recepti, ali ovaj komšija ima šta da kaže, uvek mi je tako delovao.
Ljubivoje se radovao što će ga sresti, mada pre mislim da se radovao jer je nedelja. Kada je nedelja ujutro, zna da će na ulici biti fin broj njegovih drugara i neće biti mnogo ljudi, što znači da će imati dosta prostora za igru. Nije mi rekao, ali čuo sam ga da kaže: Volim kada mi se oči magle od brzine kojom se krećem.
Ljuba i ja ostavili smo iza sebe jedan čošak i već na sledećem bio je komšija. Dok čita novine i stoji, prsti leve šake obmotani su mu vrhovima providno-roze kese u kojoj je povrće. Nekako mu najlepše stoji špargla, ne znam tačno zbog čega. Danas su bile tikvice.
Desnom šakom drži print i povremeno lizne kažiprst, potom doda novine u levu šaku. Olizanim prstom okrene list, pa papire vrati u desnu ruku. Kada smo se sreli kod vratila između crvenih zgrada, pitao je da li moj otac puši cigarete i ima li moja majka probleme sa proširenim venama. Spomenuo je da godinama ne jede ni meso ni ribu.
Posle sam shvatio da je kondicioni trener i da roditelji dovode svoju decu kod njega da im kaže „od kakvog su materijala“. Ljubivoja nije komentarisao, iako se pas svojski trudio da istakne svoje grudi, kao da zna da je ispred njega profesor fizičkog vaspitanja. Lepo je što moje jako telo nosi moju dušu tako nisko, odmah uz travnatu planetu, misli Ljuba.
Komšija ima više od 60 godina, niskog je rasta, nema kosu, ne nosi naočare, ni za vid ni za sunce, ima krive noge koje blago raširi u evidentno stabilan stav. Iako bi mu filmski pasovao narandžasti kimono polaznika Šaolin manastira, obično je u bermudama. U novembru je definitivno i dalje u bermudama, eventulano ga sneg od njih može odvratiti, ali ga po snegu svakako ne srećem na ovom ćošku pa ne mogu sa sigurnošću ništa da tvrdim.
Stopala tretira patikama s udobnim đonom i preferira pamučne dukseve koji izgledaju kao da greju ne samo telo, nego i dušu. Debeli su, precizno ukrojeni, sa čvrstim ranflama i čvrstim pertlama, koje svoj put do svetlosti dana pronalaze provlačeći se kroz obod duboke kapuljače.
Dok sunce nežno prelazi preko boldovanih novinskih naslova u Sportskom Žurnalu, on stoji na ćošku kao da će se iznad njega svakog trenutka nadviti barjak. Brendiranu odeću nosi tako da ga baš zabole za nju, a i bilo bi glupo da je čoveku od 60 godina bitan brend, a možda i ne bi bilo glupo, ne znam, videću sebe u njegovim godinama, Bože zdravlja. Siguran sam u jednu stvar – čovek izgleda lepo onda kada time prestane da se opterećuje.
„Je l si trenirao danas“, pita. „Nisam, vodim Ljubu na njegov trening, ja ću kasnije“, kažem. „Hajde“, diže ruku u kojoj je kesa sa tikvicama i nastavlja da čita novine, na ćošku gde će sunce biti još najmanje 15 minuta dok ne nastavi dalje.
Nismo pričali o politici, mislim da nas dvojica to nikada nismo ni radili. Ljubivoje još manje. Političari se smenjuju, a čovek sam sebi ostaje zauvek, kao i pas. Važni smo mi, a ne ljudi u kravatama koje smo sreli na sledećem ćošku, kod Opštine.
Ovaj dan me podseća na to da sam izabrao da se krećem, živim, smejem, treniram i srećem sa komšijama. Ljubivoje se uzbudio i bacio svoju balu na montirani štand političkog izbornog kandidata. Lepo je dok mi čuka lupa kao da će da iskoči i duša mi je samo tad mirna, rekao je.
