RealNO8: DEČACI

    30.10.2023.
    RECOMMENDED

    Od kako sam urednik BURO.-a, nekoliko ljudi mi je prišlo i reklo „Dobio si težak zadatak“, „Hoćeš li moći to…“, „Neće ti biti lako“.

    Reč je o poznanicima, koje uglavnom znam na nivou „ćao, ćao“, sa javnih događaja ili medijskih okupljanja. Ne postoji jasna definicija grupacije koja za sebe drži da je „gradska ekipa“, niti je na bilo koji način ustanovljeno šta je potrebno uraditi i kako se ponašati da bi postao deo te grupacije, niti znamo koji apostol aminuje ko će postati njen član a ko neće, ali recimo da su iznad spomenuti komentari i pitanja stizali od ljudi iz „gradske ekipe“. Najčešće odgovorim da „zadatak nisam dobio nego izabrao“, ili „istina, zato si ti tu da mi pomogneš da zajedno pobedimo“. Zavisi kako sam raspoložen. 

    Po mojoj pretpostavci, ne samo u vezi s ovom temom nego i inače, kada mi neko postavi pitanje koje u sebi sadrži određeni postotak straha koji nije moj nego tuđi, pomislim da mi se obraća neko ko nije skupljao kintu za svog drugara u zatvoru, nije čekao celu noć u Urgentnom da ga previju, nije čistio oluk ispred zgrade kada ga zatrpa sneg. Devojkama nije otvarao vrata a komšinicima nije nosio ceger. A mnogo pre svega toga je svesno izostajao sa časova fizičke kulture i vaspitanja. Moja pretpostavka može biti apsolutno pogrešna, ali neretko se ispostavi kao tačna. 

    Iskustva o zatvoru, Urgentnom, devojkama i komšinicama nisu nikakav filter niti merilo za bilo šta, još manje su potvrda za dobro razumevanje života, ali u izvesnoj meri mogu oslikati razliku između psihologije dečaka i psihologije muškarca

    Dečaci misle da su centar sveta, da su besmrtni, da su im drugi dečaci protivnici koje moraju da pobede. Željni su hvale i pažnje, očekuju da ih majke maze, oduvaju prašinu s kolena kada se sapletu, poljube u glavu pre nego što izađe čvoruga. Dečaci takvi i treba da budu kada su dečaci. 

    A onda treba da postanu muškarci, što se u nekim domorodačkim sredinama dešavalo zvaničnim obredom. Kada dečak napuni 13, 14 ili 15 godina, odveli bi ga negde, recimo u šumu, i uradili mu nešto, recimo obrijali mu glavu i rekli da mačetom iseče drvo. Karikiram. Onda, kada bi se vratio u svoje selo, dečak bi znao da više nije dečak i da je od sada muškarac i da ima drugačije obaveze i odgovornosti, koje se u odnosu na to kada je bio samo dečak, razlikuju po tome što se tiču njega samog, bez pomoći starešine.

    Imajući u vidu da savremena civilizacija nema takve obrede, propustila je da definiše momenat kada dečak treba da postane muškarac, a tehnologija i odnos prema uspehu i moći, dodatno otežavaju uočavanje tačke prelaska i postanka. Zbog toga mnogo muškaraca i dalje živi psihologiju dečaka, što ima jako loše posledice po njihovo uže i šire okruženje. 

    Nemali broj devojaka traži razvod kada shvati da su svom muškarcu majke a ne supruge. Ako pogledamo svetske lidere i njihovo ponašanje, šta su oni drugo do muškarci sa psihologijom dečaka. Gledaju isključivo svoj interes, umnožavaju kapital, dobar deo njih je adiktivan na prostitutke jer nema kapacitet da devojke prihvati kao išta drugo osim seksualni objekat. Nije preterano reći da je čitav svet u frci zbog toga što se veoma važnim pitanjima bave dečaci koji nisu postali muškarci.

    Na suprotnom polu od takvih, nalaze se muškarci sa zdravom psihologijom muškarca. Njihov fokus je na preuzimanju odgovornosti za svoje postupke, kakvi god ti postupci bili. Na kreiranju zdrave i srećne porodice. Na upoznavanju suprotnog pola kao nemerljivog izvora radosti. Na tome koliko mogu da doprinesu zajednici, radeći ono u šta iskreno veruju da je vredno i dobro. Na fizičkoj aktivnosti kao opštoj čovekovoj kulturi. 

    Čak je i deo popularne kulture, za koju bi se moglo reći kako je posredstvom medija podsticala uspeh kao koncept koji znači skupa kola i dobre ribe, u poslednje vreme promenio kurs i počeo da uviđa kako je uspešan mukarac onaj koji ume da veže brodski čvor, povede svoje klince na kampovanje, otvoreno razgovara sa drugim muškarcima o svemu što mu se u jednom danu dogodilo.

    „Gradska ekipa“, kao i svaka druga manje ili više hermetična grupa, ume da sa visine, i sa izraženom dozom gordosti kao posledicom nesigurnosti, krize identiteta ili preterivanja u alkoholu i opijatima, kaže „Ko je on?“. Paranoično misleći da im se približava neko koga apostol nije primetio jer je dremao.

    Dobro sam svestan kada sam dečak. To je obično kada odbijam da prihvatim da sam nešto loše uradio. I u još mnogo različitih slučajeva. Ipak, gledam da veći deo svog vremena provedem u psihologiji muškarca. Tada, umesto „Dobio si težak zadatak“, kažemo „Čestitam što si prihvatio izazov“. Kada smo muškarci, umesto „Hoćeš li moći to…“, kažemo „Kako mogu da pomognem“. A umesto „Neće ti biti lako“, ponudimo „Samo budi ono što jesi“. 

    Dečaci, vreme je da postanemo muškarci. To je jedina ekipa koja nam treba.

    Saznaj više:
    Povezani članci: