Izvinite ali ja stvarno ne volim tenis. Moj muž ga obožava. Imamo sporazum da se u dnevnoj sobi, na centralnom TV-u, gledaju samo važni mečevi. Ili kako ja to definišem – kad igra Novak.
E kad smo kod Novaka! Ne zamerite, ali pored svih teniskih stručnjaka i amatera ovog sveta, imam i neko svoje zapažanje. Naravno da je lepo gledati kad “sašije” protivnika, pa još ako idu i himna i zastava, pa srce zaigra, hvala mu na tome, veseli se srpski rode… Ali nešto drugo mene kopka. Njegovi su mečevi često gladijatorski. Ne znam šta je dobar tenis, ali znam da je Đoković vrhunski gladijator (Ridley Scott “ Gladiator”).
Dramaturgija je sledeća: u nekom trenutku meča, Novak počinje da pada, loše servira, gubi poene, protivniku se puni samopouzdanje i to je baš teško gledati. Novak gubi živce, koncentraciju, snagu i dođe do tačke kad misli(mo) da povratka nema. E, tada se zakucam ispred televizora zbog onog što sledi: pauza, nekoliko minuta sam sa sobom, kao da se isključuje od svega izvan sebe, izlazi na teren, ne gleda nikog i ništa, tapka lopticu i kada podigne glavu da servira, vidiš samo dva bistra i jasna oka, sa pogledom oštrim kao žilet, i znaš, vratio se! I onda “sašije” protivnika.
Priznajem, kopkalo me je kako to uspeva, gde u sebi nađe tu tačku oslonca da se o nju odbaci i skoči, onda kada ga skoro otpišu. U jednom intervjuu, pričao je o tome i objasnio da koristi tehniku “mindfulness”. Na srpski se prevodi kao “svesnost”, a reč je o potpunoj prisutnosti u sadašnjem trenutku.
Ideja je sledeća : prošlost i budućnost nas opterećuju, prošlost zbog iskustva i grešaka, a budućnost pritiska očekivanjima i željama. Kada odbacimo ovo breme, imamo stanje svesne prisutnosti uma, tela i osećanja . Trenutak ultimativnog fokusa. Najbliža tome bila sam verovatno kad sam nešto histerisala a otac mi dreknuo “Saberi se”.
Postoje, naravno, vežbe i tehnike kojima se ovo stanje sabranosti uči i vidim da je mindfulness trenutno premijum proizvod u Supermarketu Ličnog Razvoja. Dakle: “svakoga dana u svakom pogledu…” .
Dok hodam Bulevarom ovog sunčanog i hladnog decembarskog dana, mislim o svom mozgu i pitam se koliko paralelnih procesa se u njemu odvija, koliko se misli sudara, misli od kojih mnoge ne želim u svojoj glavi. Da mi je glava prazna, bila bih slobodna da uradim nešto sjajno. Možda bih napisala pesmu, baš sada dok gazim opalo lišće Tašmajdana. Da mogu da biram, da li bih se radije otarasila prošlosti ili budućnosti u sebi? Ne znam. Doduše, Andrić je lepo rekao :”Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi”. Znao je, stari majndfulnesovac.
Drugarica mi je pričala kako je u Londonu videla tečaj “unlearning”-a. Ljudi žele da se osobode raznih stečenih znanja jer ih opterećuju, jer ih sputavaju da misle I deluju bistro i slobodno. Zvuči malo „kretenski“ ali iskreno, šta bih dala da mogu neke svoje naučene obrasce da bacim u prvi kontejner. Ili da je neka veštačka inteligencija preuzme pa da ja mogu sve iznova. Ali ne ide to tako. I čim postoji tečaj od 600 funti, odmah mi je sumnjivo.
I dok tako otpisujem još jedan kurs na koji neću ići, noge me vode do stepenica crkve Svetog Marka. Nikola Tesla je, proučavajući energetske resurse čoveka, zaključio da je najbolji generator ljudske energije molitva.
Ulazim…