RealNO4: Hoćeš da budeš duša ili „nobody“?

Šta će biti važno jednog dana kada budemo svodili račune? Tržište, profit, pozicije, funkcije, uloge, lajkovi i sve ono što nam je prošlo kroz creva, izašlo na nos ili dupe – neće. Od toga se ne živi nego umire. Od lažnog predstavljanja na socijalnim mrežama se anestezira.

Paolo Sorentino je, uz pomoć svog ludačkog scenarija i vrhunske izvedbe glumaca, sve to lepo pokazao, prikazao i objasnio u filmu Mladost (Youth). Ono za čim čovek žali, tada kada mu dođe vreme za svođenje računa, jeste što nije voleo više, što više puta nije rekao da voli, što to nije pokazao, što se stideo da pokaže. Emocije su sve što imamo i što nam ostaje, jedan je od zaključaka iz filma koji, ako do sada niste, obavezno pogledajte.

Kada sa sebe svučemo svu odeću, otkačimo sve vrpce, lance i katance, stanemo ispred ogledala i pogledamo se spolja i iznutra – to nam je… To je to što je jedino naše, to što vidimo, šta god da vidimo. To je istina, sve ostalo je relativno. Danas je to najveći pank – ogoliti se pred ogledalom i popričati sa tim što vidiš. Pank (ni)je mrtav.

Umemo da kažemo „tamo nema žive duše“, kada je neko mesto prazno, bez ljudi. Ili kažemo „nema dušu“, kada je nešto plastično, formativno, ravno i dosadno.

S druge strane, zapadnjaci kažu „nobody“, vezujući kontekst za telo, telesno, opipljivo. Neću da generalizujem, ali tokom tri godine poslovanja s Amerikancima, jedan od zaključaka koje imam je da su prilično površni. Da im je važno da stvari budu lepe, da se ima lova i da će te preskočiti ako je nemaš. Spoljašnjost im je ključ. Reći će te da je tako svuda na svetu, ali Sorentino se ne bi usaglasio sa tim.

Njujorčani su, opet samo jedan od utisaka, kao Linkedin – gledaju gde si zaposlen, koliko konekcija imaš i „pale“ se na te fore. Kao jedna velika revizorska kuća, pokušavaju da preciziraju da li si rentabilan za prodaju. Kada na to dodamo da su carevi marketinga, hajpa i samoljublja, jasno je zašto kažu „nobody“. Ako neko pita – Sorentino je Italijan.

Kada vidite damu koja je počela da pravi torte, kolače ili sapune, a prethodno beležila istaknute rezultate u korporaciji, to je verovatno zato što je zbog tržišta, profita, pozicije, funkcije, uloge i lajkova dobila Hašimoto. Mnoge od njih rekle su mi kako su imale probleme sa koleginicama. Neslaganje, neprihvatanje, nameštanje, spletkarenje, zvrčkarenje, varanje, laganje… Sve ono od čega se oboljeva. Da li ćemo se kada bude vreme za svođenje računa sećati: „uf, kako sam onomad „saplela“ Mariju i napredovala“? Da se razumemo, naravno da povod za oboljevanje jedne žene na poslu ne mora biti druga žena, često je i muškarac, i njegovo egomanijačenje, nevaspitanje i nasilje, ali o tome u narednom tekstu. Ovde ćemo o tom bespredmetnom hejtu ka drugoj dami.

Prethodnih 12 godina sam se u medijima, marketingu i advertajzingu nagledao i naslušao te bezrazložne mržnje, krstio se u prazno, a sada se za neke i molim, bez šale. Druge industrije ne želim da komentarišem jer kroz njih nisam prošao. Siguran sam da se odbojkašice iz istog tima ne mrze, jer kako će da pobeđuju ako se mrze? Premda u mlađim kategrijama sigurno ima sujete ako neka ostane na klupi a bila je ubeđena da će igrati u prvoj postavi. Takođe, pojma nemam kako je u medicini, kod medicinskih sestara, mogu samo da pretposatvim.

Ali u industriji u kojoj obitavam, naboj negacije kojom jedna žena može da opiše drugu, bez da za to ima realnog povoda, toliko je snažan da kada bi se zakačio na Đerdap, mogli bismo da izvozimo struju u Ameriku. Tamo gde je najvažniji Linkedin. Tamo gde joj je možda i mesto.

A onda se potegne priča o muškom kapitalu. Istina. Ali tu sam video stvari koje me zbunjuju koliko i ove iznad. Direktor firme ima pet direktorki „ispod sebe“, u takozvanoj hijerarhiji, i sistem podesi tako da se one nadmeću, a njemu ide fi. Preduzeće raste doslovce na bolesnoj kompeticiji nekoliko žena. Sve dok ne fasuju Hašimoto. A onda kada se ogole i stanu pred ogledalo, ako stanu – šta vide?

Znam, reći ćete mi onu priču o strahu, ugroženosti, ljubomori, zavisti… A zar nismo rekli da su emocije sve što nam ostaje? Da bi ostalo, valjalo bi ih (sa)čuvati.

Sada lično: često su mi govorili „moraš da naučiš da budeš taktičan“, „ne možeš tako, moraš da budeš namazan“, „ma ti si lud što to radiš, pošalji bre mejl“… Vraćao sam pitanjem –  što to da naučim? Zbog tržišta, profita, pozicije, funkcije, uloge, lajkova i svega onoga što nam je prošlo kroz creva, izašlo na nos ili dupe? To bih možda morao da naučim u Americi, ali pre bih išao kod Sorentina. Kapiram da je on negde u predgrađu Rima, lupam.

Hajmo sada na poentu. Od žena sam mnogo naučio. Išao sam u gimnaziju gde ih je bilo više nego muškaraca, završio smer na FPN-u koji je takoreći „strogo“ ženski. Žene su me „otvorile“. Počeo sam bolje da komuniciram vlastite talente zahvaljujući njima, njihovoj nežnosti, intuiciji i naivnosti. Bio sam prečvrst lik, na šta je uticalo bavljenje borilačkim sportovima i blejanje u kraju. Sada nisam, i zasluga ide ženama, u najvećoj meri. Žene su mi pomogle da se opustim, osvestim, na kraju krajeva da se bavim dušom o kojoj sada tako samouvereno pišem kao da sam bogzna šta spoznao, a nisam. Nadam se da hoću, ako ništa, počeo sam…

Ako su pomogle meni, žene sigurno mogu da pomognu sebi. Ovde govorim o okvirima za koje držim da su podložni promeni. Šta će biti važno jednog dana kada budemo svodili račune? Tržište, profit, pozicije, funkcije, uloge, lajkovi i sve ono što nam je prošlo kroz creva, izašlo na nos ili dupe – neće. Nek se u tome (u)dave muškarci.