Izbacite uljeza.
Vazdušni terorizam je…
- Otmica putničkog avion u cilju ispunjavanja političkih zahteva
- Postavljanje bombe u avion
- Napad na aerodrom i putnike
- Masovno okupljanje aktivista na aerodromu
- Puštanje balona na vruć vazduh
Ako ste eliminisali poslednju opciju, pogrešili ste. (Tačan odgovor je pod rednim brojem 4.)
Brazil je 1998. godine postao prva država u svetu koja je ovaj oblik umetnosti kriminalizovala. Ako slobodno vreme provodite praveći i puštajući vazdušne balone u ovoj latinoameričkoj zemlji, tretiraće vas isto kao pripadnike narko kartela. U medijima će vas etiketirati kao „vazdušne teroriste“.
Danska rediteljka Sissel Morell Dargis želi to da promeni. Prvi korak ka tome bio je da napravi film Balomania, što je i učinila, pa je isti prikazala beogradskoj publici na festivalu Sedam veličanstvenih.
Pitala sam je šta je sledeći korak – i zašto je prvi bio toliko važan za nju, za zajednicu balonerosa u Brazilu; za nas, ovde.
Na raskršću kulture i kriminala
Pravljenje i puštanje balona neguje se još od 16. veka, kada su kolonijalne sile Portugala na brazilsko tlo donele ovu tradiciju, kod njih inače povezanu za letnjim praznikom Svetog Đorđa. Međutim, tradicija je vrlo brzo uspostavljena, posebno među siromašnim zajednicama u favelama, koje su na taj način mogle da dožive „osećaj zajedništva“ tokom naseljavanja velikih gradova kao što su Sao Paolo i Rio de Ženeiro. Tako je „baloeiro“ postao deo identiteta koji se sa ponosom prenosi kroz generacije.
Avaj! Zakonom se već više od 20 godina kažnjavaju sve aktivnosti u pravljenju i puštanju balona – sada već i do pet godina zatvora. Kao obrazloženje se navode rizici od požara i opasnosti po stanovništvo i vazdušni saobraćaj.
Više od svega, želela sam da zabeležim deo ove kulture iz ljudskog ugla, da otvorim raspravu, da isprovociram inače jednostranu perspektivu.
Kao nekim mehanizmom povratne sprege, ovakvi postupci suštinski su promenili svet balonerosa. Zajednica je postajala sve zatvorenija. Grupa kreativaca postala je banda. Ima sve njene elemente – specifičnu dinamiku, hijerarhiju, zatvorene žurke i – tetovaže balona koji ukazuju na pripadnost. (Sissel mi je ponudila jednu za naš naredni susret, pa sada isti nestrpljivo očekujem.)
Prve godine borbe za balone
Kada je sa 19 godina prvi put otkrila svet balona u Brazilu, Sissel nije razmišljala o snimanju filma. Njen medijum umetničkog izražavanja tada je bio grafiti. Tako su prvi materijali zapravo bili spontane, lične video zabeleške.
„Inicijalna ideja nije bila „snimiću film“. Prvo sam se zaljubila u svet balona, a tek nakon toga su me prijatelji zapravo motivisali i ohrabrili da napravim film. Meni je to zvučalo nestvarno, nisam mislila da mogu, ali sam onda počela da studiram režiju, da učim sve o tome, samo kako bih mogla da ispričam ovu priču“.
Međutim, da bi ispričala priču, Sissel je morala da postane deo nje. Ali, kako se postaje deo zajednice koja, zbog nepovoljnog položaja u društvu, mora da se krije, da konstantno i kontinuirano bude na oprezu, dok pritom kreira umetničko delo koje zahteva veliku posvećenost i ogroman broj ljudi?
„Na početku je bilo teško pronaći saveznike. Poznavala sam jednog grafiti umetnika koji je takođe pravio balone, ali zbog svoje porodice nije želeo da snimam sa njim. Međutim, imala sam producentsku kuću koja mi je obezbedila kartu i kameru, i znala sam da moram da odem i napravim film. Istraživala sam više, tako sam shvatila koliko je velika ta zajednica i pokušala sam da pronađem druge balonerose. Kada sam došla do nekih od njih, trebalo je mnogo ubeđivanja, postavljali su mnoga pitanja… Ne veruju nikome, njihov odnos sa novinarima je vrlo delikatan jer su gotovo uvek u javnosti prikazani na određen način. To što sam strankinja ih je zapravo učinilo manje defanzivnim, jer su znali da ne dolazim sa istim predrasudama kao neko iz njihove zemlje. Ljudi koje vidite u filmu imaju istu viziju. Oni podjednako žele da pokažu drugačiju perspektivu na ono što rade, drugačiju od one koja se nudi kroz medije. Često su oni režirali, govorili mi šta i kada da snimam. Hteli su da pokažu šta im je važno – da budu priznati i prepoznati kao umetnici, a ono što rade kao umetnost“.
Bile su potrebne dve godine i pet meseci života u Brazilu kako bi Sissel prikupila materijal za filmsku priču koju je želela da ispiše. Korpus video snimaka kojim je raspolagala bio je ogroman, pa je u montaži trebalo odabrati one snimke koji prenose njenu zamisao, razlog zbog kojeg je započela čitavu avanturu, uprkos rizicima.
Sa kojim ciljem?
„Moja namera je uvek bila da prikažem umetničku stranu pravljenja balona – zašto oni rade – ali i da postoje posledice. Više od svega, želela sam da zabeležim deo ove kulture iz ljudskog ugla, da otvorim raspravu, da isprovociram inače jednostranu perspektivu.“
Prolazna umetnost, umetnost prolaznosti – i sevdah
Iako je Balomania njen debitanski film, danska rediteljka vešto je uspostavila ugao gledanja koji publici dozvoljava da doživi ono što je ona osetila i iskusila tokom života sa balonerosima, pravljenja balona sa njima, u borbi za njihova prava i – još važnije – slobode.
Ako ranije nisam doživljavala pravljenje balona umetnošću, Sissel je filmom to promenila. Forma je svakako jedinstvena, ali ima nešto što je čini ravnopravnim sa drugim, koje smo već prihvatili. Baloni su ponekad visoki preko 70 metara i potrebno je više od 100 muškaraca da ih lansira u vazduh.
Umetnost balona je efemerna. To je čini posebnom. Zamislite da pravite i montirate film godinama i prikažete ga jednom, a onda nestane.
Proces, dakle, liči onom koji se dešava tokom pravljenja filma.
„Kad praviš balon, imaš ideju, viziju. Potrebne su godine da sve složiš, a što je veća ambicija, veći su koraci koje moraš da preduzmeš, potrebno je više novca, veći broj ljudi. Da nisam bila sa njima i videla šta su sposobni da urade, odustala bih na 25%. Ne znaš da imaš film dok ljudi ne izađu sa suzama u očima. Sa balonima je slično, toliko dugo ostaješ u snu da to uradiš. Posebno je tako u radu na dokumentarcu. Nismo progonjeni kao balonari, ne napadaju naše domove, ali svakako mislim da postoji osećaj nemogućnosti kada pomisliš kako ćeš napraviti kompletan film.„
Ipak, ima nešto što balone čini distikntim oblikom umetničkog izražavanja, medijuma koji po svojoj prirodi može preneti potentnu filozofsku ili, svakako, pokretačku snagu.
„Umetnost balona je efemerna. To je čini posebnom. Zamislite da pravite i montirate film godinama i prikažete ga jednom, a onda nestane – a da pritom niste ni pogledali montažu pre prikazivanja. Čitav proces je terapeutski, duhovan čak, i sve se odvija bez reči – pravljenje balona je kao meditacija. Pritom, svi moraju biti sinhronizovani da bi se to delo uopšte desilo.“
Tu snagu, koju Sissel kroz objektiv transponuje, osetila je publika od Danske i Švajcarske do Australije. Rediteljka je priču dokumentovala sa idejom da prenese dalje svetlost koju baloni emituju, da ispali vatromet koji će prikazati jedan deo brazilske kulture i nasleđa, u svoj raskoši i raznobojnosti.
„Nikad ne razmišljam o tome šta će srpska publika reći nakon gledanja filma. Ali ono što sam videla jeste da postoji snažna identifikacija kod ljudi koji se zapravo identifikuju sa kontekstom, koji su u potrazi za nadom i svetlošću. Reakcije su drugačije između švajcarske i srpske publike. Ovde ljudi mogu pročitati suptilnosti, nijanse jer je većina proživela stvari koje na drugim mestima nisu. Na primer, u Sidneju, u Australiji, je društvo vrlo uglađeno. Oni imaju istoriju, to je tačno, ali su mnogi pošteđeni toga, povezanosti sa tom istorijom. Za njih, sve se svodi na veru i verovanje. U Danskoj, koja je izrazito ateistička zemlja, ljudi su sve više izolovani. Veru povezuju sa religijom, a to dalje vezuju za probleme, za nešto sa čime se ne slažu. Ipak, kao ljudi smo svi i dalje pokrenuti tim pitanjima.“
Sissel prekida odgovor kako bi mi rekla da je tokom boravka u Beogradu naučila reč sevdah. Zajednički pokušavamo da dokučimo pravo značenje, tu neuhvatljivu suštinu ovog osećanja, i uprkos jezičkim preprekama koje ne dozvoljavaju da nađemo ekvivalenta, razumemo dovoljno – umetnost balona je sevdah.
Posle projekcije u Beogradu, videla sam nekoliko ljudi sa suzama u očima. Mogla sam da osetim da su razumeli, da su doživeli taj sevdah.
Sevdah je sukob opozita, pokušavam da objasnim – istovremena teskobnost i lakoća življenja. U osnovi je shvatanje da život nije uvek radostan, ali postoji želja da, uprkos tome – ili baš zato – iz njega izvučemo najviše što možemo. (Prisećam se, sada tek, da je Godar to zapravo objasnio u filmu Pierrot le fou, u kojem Belmondov lik kaže da „život je ponekada tužan, ali je uvek lep“. Možda je (i) to sevdah.)
„To je taj osećaj“, kaže mi Sissel, pa nastavlja: „Ovakva pitanja, kao i pitanje vere, su bezvremenska. Neki ljudi će biti otvoreniji za refleksiju o tome. Neki će samo videti balone i ljude iz favela i reći da im se sviđa muzika. Drugi će se povezati sa dubljim slojevima. Posle projekcije ovde, videla sam nekoliko ljudi sa suzama u očima, mogla sam da osetim da su razumeli, da su doživeli taj sevdah. U Danskoj su mnogi mladi ljudi tetovirali balone posle filma, ljudi koji ne veruju ni u šta, koji imaju sve u životu. Ipak, oni su izgubljeni na jedan drugačiji način, kao što sam već pomenula, jer ne razumeju šta znači vera. Pa opet, osetili su to kroz film i zapravo, za mnoge od njih su baloni simboli vere koji prvi put nemaju veze sa religijom. To je nešto sa čim se generacija Z može povezati, i za mene je to bilo divno.“
Dan posle (premijere u Brazilu)
Sissel je snimanje filma završila 2019. godine, i od tada se nije vraćala u Sao Paolo, ali je i dalje u kontaktu sa prijateljima balonerosima, akterima filma Tonom i Žabom. Oni je obaveštavaju da je zakonska situacija daleko lošija od one pre pet godina.
„Sada se baloni dosta povezuju sa požarima koji se dešavaju u Amazonu. Naravno, tamo niko ne pušta balone. Ipak, požari su krivično delo, a ne može se poreći da baloni mogu izazvati vatru, tako da je situacija znatno teža. Bio je veliki skandal u medijima pre mesec dana, kada je Žabo pustio ogroman balon, skoro triput veći od onog o kojem priča u filmu. Premijera filma u Brazilu će zato zahtevati ozbiljne pripreme. Balonerosi su, međutim, spremni da se suoče sa svetom, i sa javnošću, da bi napravili promenu. Žele da učine pravljenje i puštanje balona sigurnijim, da uspostave regulativu, jer ih policija ih sada mnogo goni.“
Iako je izazovno, Sissel zna da (njen) film ima ogroman potencijal da upravo tamo gde je nastao, sa ljudima kojima je posvećen, napravi veliku – ili malu – svakako, značajnu promenu koja bi pojednostavila svakodnevicu hiljade ljudi – hiljade umetnika.
„Sarađujem sa novinarom i advokatom iz udruženja balonerosa, kako bismo pronašli pravi način da razgovaramo o tome. Nadam se da će šira javnost imati drugačije iskustvo sa balonima. Ne očekujem da promene mišljenje o tome, ali ako mogu da osete da je to i umetnost, to će omogućiti prijateljskiji razgovor o mogućnosti regulisanja. Političari bi mogli da vide da postoji ekonomija u tome, da to može biti bezbedno i da ovaj oblik umetnosti ne mora nestati.“
To je samo jedan u nizu koraka koje Sissel želi da preduzme u borbi koju je započela. Meksiko i Kolumbija takođe imaju razvijenu kulturu balona – koja je legalna. Sissel se stoga nada da bi film bio medijum koji će povezati zajednice balonerosa iz različitih zemalja, a sve kako bi pomogao onoj u Brazilu. „Ljudi su povezani na ovaj način – muškarac iz favele sa starosedeocima u Meksiku.“
Entuzijazma za buduće filmske projekte ne nedostaje, mada kaže da joj „treba detoks od balona“. Ipak, Sissel Morell Dargis ima i dublji motiv zbog kojeg želi da (njena) priča o balonerosima izađe iz okvira filmskih i društveno-političkih razgovora, zalazeći u domen sasvim intimnog.
„Kada sam počela, moji ciljevi bili su vezani za brazilski kontekst. Želela sam da pomognem u borbi da ova kultura ne izumre. A onda me je celo iskustvo dosta promenilo. Donelo mi je trenutke blaženstva u kojima sam razmišljala o prijateljima sa kojima sam odrasla – kako su svi uvek toliko „tvrdi“, oni su „gangsteri“, i za njih je to iscrpljujuć i naporan posao. Bilo je pravo otkrovenje videti da u daleko težem kontekstu od nekog geta u Kopenhagenu, ljudi dozvoljavaju sebi da budu deca, da brinu o estetici bez razmišljanja da će ih to učiniti manje „tvrdim.“ To mi je dozvolilo da sagledam sasvim nove dimenzije života. Želela sam da moji prijatelji to iskuse, tu mogućnost, dozvolu da budu ranjivi. Ranjivost nije slabost.“
I to je moć, misija i manija dokumentarnog filma.
(Fotografije iz filma objavljene su uz odobrenje press službe festivala Sedam veličanstvenih.)
