Povezano
Ukoliko tražite filmove koji nisu samo narativna iskustva već i duboko umetničke izjave o prolaznosti, ljudskoj slabosti i surovosti sudbine, ovih deset naslova sa nesrećnim krajem predstavljaju najpotresnija remek-dela sedme umetnosti.
Svaki od njih ostavlja gledaoca u stanju introspekcije, često bez lažne nade, ali sa bogatstvom emocija i značenja.
THE MIRROR (1975, ANDREI TARKOVSKY)
Tarkovski ne priča priče na konvencionalan način – on slika snove, uspomene i neizgovorene emocije. „Ogledalo“ je autobiografska poema u kojoj se mešaju prošlost i sadašnjost, dokumentarne snimke i intimni portreti detinjstva.
Film prikazuje raspad porodice, otuđenost i bol zbog prolaznosti, a završava se tiho, gotovo kao da sama stvarnost nestaje pred našim očima. Tarkovski koristi fluidne kadrove i simboliku vode, vatre i vetra kako bi podvukao neuhvatljivost vremena, ostavljajući nas sa osećajem tuge i neispunjenosti – kao kada shvatimo da su neki trenuci zauvek izgubljeni.
DANCER IN THE DARK (2000, LARS VON TRIER)
Lars von Trier je majstor tragedije, a „Dancer in the Dark“ je verovatno njegov najemotivniji film. Björk u ulozi Selme, češke emigrantkinje u Americi, daje jednu od najpotresnijih glumačkih interpretacija u istoriji filma. Selma, koja postepeno gubi vid, bori se da zaradi dovoljno novca za operaciju svog sina.
U svetu u kojem su snovi jedini beg, ona zamišlja sebe u mjuziklu, ali njena realnost je surova – optužena za zločin koji nije počinila, završava na vešalima. Trier koristi ručnu kameru i naturalistički stil da bi pojačao osećaj nelagodnosti i surovosti, dok kontrast između muzike i tragične sudbine junakinje ostavlja gledaoca u stanju emotivnog rastrojstva.
THE SEVENTH CONTINENT (1989, MICHAEL HANEKE)
Haneke je režiser koji ne daje odgovore, već postavlja pitanja, često na način koji nas uznemirava i tera da preispitamo sopstvenu egzistenciju. „Sedmi kontinent“ je inspirisan stvarnim događajem i prikazuje tročlanu austrijsku porodicu koja, uprkos spoljašnjoj normalnosti, polako gubi svaku vezu sa životom.
Film hladno, distancirano i metodično beleži njihov odlazak – ne uz eksplozivne sukobe ili melodramu, već kroz male, gotovo birokratske radnje brisanja sopstvenog postojanja. Osećaj praznine i nelagode raste do gotovo nepodnošljive mere, a završnica ostavlja gledaoca u stanju šoka, suočenog s pitanjem: šta kada život izgubi svaki smisao?
MELANCHOLIA (2011, LARS VON TRIER)
Apokaliptični filmovi obično donose akciju i napetost, ali von Trier u „Melanholiji“ pristupa kraju sveta kao poetskoj, gotovo kontemplativnoj studiji depresije. Deli priču u dva dela – u prvom dominira Kristen Danst u ulozi Justine, mlade žene koja, uprkos bajkovitom venčanju, upada u duboku melankoliju.
U drugom delu, dok se ogromna planeta približava Zemlji, njena sestra Klair (Šarlot Gensbur) prolazi kroz emotivni raspad. Kraj sveta prikazan je bez panike i haosa, već sa smirenim prihvatanjem neizbežnog. Vizuelno spektakularan i emotivno razoran, ovaj film ostavlja osećaj potpune nemoći pred sudbinom.
COME AND SEE (1985, ELEM KLIMOV)
Retko koji film tako sirovo i surovo prikazuje rat kao „Dođi i vidi“. Snimljen iz perspektive beloruskog dečaka Fleore, film nas vodi kroz seriju stravičnih događaja koji mu kradu nevinost i ostavljaju ga slomljenim.
Klimov koristi ekspresivne krupne kadrove Fleorinog lica kako bi preneo njegovu unutrašnju transformaciju – od radoznalog dečaka do ostarelog lica ispunjenog šokom. Scene masakra civila i spaljivanja sela su snimljene s gotovo dokumentarnom surovošću, a završni trenuci, u kojima Fleora ispaljuje metke u Hitlerovu sliku, ali ne može da promeni prošlost, ostavljaju gledaoca bez daha.
THE TURIN HORSE (2011, BÉLA TARR)
Ovo nije film sa klasičnom pričom, već egzistencijalna meditacija o propadanju. Tarr polako, kroz crno-bele kadrove i minimalan dijalog, prikazuje jednog čoveka, njegovu ćerku i konja koji, suočeni sa neminovnim krajem, tonuju u beznađe.
Svaki dan donosi sve manje svetlosti, vetar ne prestaje da duva, a konj odbija da jede. Poslednje scene ostavljaju osećaj potpune teskobe – kao da posmatramo sam kraj postojanja.
LA HAINE (1995, MATHIEU KASSOVITZ)
Ovaj film nije samo priča o nasilju, već i o cikličnoj prirodi socijalne nepravde. Pratimo tri prijatelja iz predgrađa Pariza koji, nakon policijske brutalnosti nad njihovim prijateljem, provode dan u besu i frustraciji. Film se završava jednim od najpotresnijih kadrova u modernoj kinematografiji – trenutkom pre nego što pištolj opali, ostavljajući nas u stanju šoka i neizvesnosti.
BREAKING THE WAVES (1996, LARS VON TRIER)
Još jedan Trierov film koji testira granice emotivne izdržljivosti. Glavna junakinja, Bess, veruje da žrtvovanjem sopstvenog tela može spasiti muža. Njena putanja vodi ka razaranju, a završni trenutak – čista ironija sudbine. Trier koristi ručnu kameru, skoro dokumentarni stil i sirove emocije kako bi stvorio film koji je istovremeno prelep i razarajući.
Foto: YouTube