Postoje autorke koje ne upadaju u kanon, već ga precrtaju i nacrtaju iznova. Ne zato što žele da pobede u nekoj borbi, već zato što borbu prepoznaju kao jedini način da se bude slobodan. Jedna od njih bila je Agnes Varda (fr. Agnès Varda).
Danas se navršava šest godina otkako nas je napustila, i iako bi bilo lakše da je se setimo kroz sliku bakice sa plavoljubičastom kosom i toplim osmehom, to bi bilo pogrešno. Varda nije bila simpatična starica. Bila je revolucionarka koja se, gle ironije, najbolje borila tiho.
Prva među jednakima – i prva uopšte
Kažu da je La Pointe Courte (1955) začetnički film francuskog novog talasa. I ne greše – nastao je pre Do poslednjeg daha, pre Trifoa, pre mitologije koja je u centar stavila muškarce sa kamerama i cigaretama. Agnès je tu bila pre svih. Ali nije se gurala u redove. I nije joj bilo važno da se o tome priča. Nije snimala da bi je proglasili pionirkom, već zato što je imala nešto da kaže.
Njen rad je bio dokumentaran, čak i kada je bio fikcija. Ili obrnuto. Poigravala se formom ne iz ekscentričnosti, već iz potrebe da sadržaj nađe svoj jezik. I dok su drugi izmišljali novu estetiku, ona je pitala: kome pričamo ove priče? I zašto baš njima?
Filmski feminizam bez fusnote
Feminizam Agnès Varde nije bio sloganski. Nije se pozivala na ideologiju, ali je svakim kadrom pokazivala da zna kako sistem funkcioniše – i da ga ne priznaje. Njene junakinje su žene koje ne traže dozvolu. Ne zato što su nadljudske, već zato što znaju da im niko neće dati ono što im pripada, osim ako same ne uzmu.
U filmu Cléo od 5 do 7 (1962), Agnès prati svoju junakinju kroz dva sata iščekivanja dijagnoze. Dve realne, ženske, svakodnevne kinematografske godine, dok Cléo šeta Parizom, suočava se sa strahom, sumnjom, ogledalom i sobom. Kamera ne seksualizuje, ne sažaljeva, ne štiti. Samo prati. Gleda i vidi. I time razara čitavu dotadašnju logiku ženskog prisustva u filmu.
Godinama kasnije, u Sans toit ni loi (Bez krova ni zakona, 1985), Varda daje glas drugoj ženi – mladoj autostoperki koja bira život van sistema, znajući da sistem neće umeti da je razume. Film počinje njenim mrtvim telom. Ostatak filma pokušava da razume kako je tamo stigla. Ne da je opravda – da je čuje.
Pogled odozdo
Za razliku od svojih slavnih muških kolega, Varda nije snimala da bi bila važna. Snimala je da bi obasjala one koje niko ne gleda. Migrante, radnice, domaćice, bake, devojčice, berače, proletere, umetnice, usamljene, marginalizovane, neželjene. Ona je, za razliku od većine reditelja koji tvrde da „daju glas onima koji ga nemaju“, zapravo znala da ćuti kada treba. I da sluša.
Njen dokumentarac Les Glaneurs et la Glaneuse (Sakupljači i sakupljačica, 2000) možda je i najradikalniji primer tog pristupa – sakupljače hrane prikazuje ne kao socijalni slučaj, već kao čin egzistencijalne i političke pobune protiv potrošačkog društva. U tom filmu, Varda postaje i sama sakupljačica: trenutaka, lica, ostataka, života. I kamera je prati dok se približava nečijoj ruci, krompiru, zaboravljenom pogledu.
Ne smrt, već prolaznost
Za razliku od mnogih umetnika koji se smrti plaše, Varda je sa njom razgovarala. Film Les plages d’Agnès (Agnesine plaže, 2008) je autoportret žene koja se ne osvrće da bi se nostalgično podsetila, već da bi se zahvalila svakom trenutku. Nema gorčine. Nema patetike. Nema samosažaljenja. Samo ljubav prema životu, čak i kad boli. Pogotovo kad boli.
U poslednjem filmu Varda par Agnès (2019), rekla je: “Zanima me ono što se ne primećuje.” To je bila i njena estetika, i njena etika. Biti tamo gde niko ne gleda. I učiniti da svi počnu da gledaju.
Za šta se borila Agnes Varda?
Za slobodu da žene budu ono što jesu, bez objašnjenja. Za umetnost koja ne traži aplauz, već odgovornost. Za empatiju kao politički stav. Za pogled koji ne poseduje, već prisustvuje.
Za film koji ne mora da viče da bi se čuo. Za svet u kojem i male priče vrede veliki ekran.
Za sve nas koji pokušavamo da budemo nežni, a uporni. Vidljivi, ali ne razmetljivi. Prisutni, ali svoji.
Foto: IMDb