Osmi mart ne bi trebao da bude dan ni po čemu poseban, već jedan u 365 drugih u kojima žene imaju ista prava, u kojima nisu diskriminisane niti eksploatisane, u kojima se glasno priča o gorućim problemima i poteškoćama. S obzirom da situacija nije ni blizu takva, i da je borba na svim poljima svakodnevna i neprestana, da još uvek pričamo o ogromnim procentima nasilja nad ženama, o prisilnim brakovima maloletnica, o neravnopravnim poslovnim pozicijama, o pravu na abortus i odlučivanju o sopstvenom telu, o važnosti rodne senzitivnosti u jeziku, i svemu ostalom što bi se podrazumevalo da više nije problem, današnji dan je i te kako važan. Na prvom mestu zato što služi kao veliki znak uzvika da treba debelim tragom da podvučemo naše probleme i nastavimo još glasnije da govorimo o njima, ali i da se prisetimo svih onih žena koje su se pre nas borile za svoje. Svih onih koje su promenile svet i učinile ga boljim mestom. Svih dostignuća do kojih se stiglo samo zato što su neke žene pre nas bile isto tako glasne, hrabe i borbene. Koje su nam pomogle i popločale put do ovog trenutka, u kom inspirisane njihovim iskustvom možemo da nastavimo da koračamo u pravcu u kom želimo.
Zato, zajedno uz domaće ilustratorke i umetnice, koristimo današnji dan da podsetimo koliko je važno i neophodno da budemo i glasne i borbene i solidarne i udružene i ljute zbog nepravde, i uspešne i posvećene i hrabre i prelepe i genijalne.
