Povezano
U vremenu u kojem se od pojedinca sve češće očekuje da se jasno opredeli, definiše i svrsta, doktorska izložba Sarah Ive Vujin pokušava da odbrani nešto gotovo zaboravljeno – pravo na složenost. Izložbu pod nazivom „Vertikale“ čini deset slika rađenih u tehnici ulja na platnu, od kojih su dve muralskih dimenzija. Radovi nastaju u periodu društvenih podela i pojačanog pritiska ka političkom opredeljenju, ali umesto direktnog odgovora na takvu atmosferu, autorka bira drugačiji pristup – insistiranje na unutrašnjoj autonomiji i besciljno orijentisanom procesu stvaranja.
– Slikanje za mene nije nikakav beg od stvarnosti, već aktivno suočavanje sa njom, navodi umetnica i dodaje da je to proces u kojem pokušava d razume i integriše sva iskustva kroz koja prolazi.
VERTIKALE SARAH IVE VUJIN
Upravo zato serija „Vertikale“ ne funkcioniše kao zatvoren sistem značenja. Forme na slikama nisu do kraja definisane ni ukroćene, već ostavljene da se razvijaju kroz odnos sa prostorom, posmatračem i sopstvenom unutrašnjom logikom. U tom procesu pitanja dobijaju primat nad odgovorima, a značenja ostaju otvorena i promenljiva. Mentor projekta, profesor Adam Pantić, ovakav pristup vidi kao retku odbranu umetničke slobode unutar savremenog akademskog prostora.
– Ovaj DR UM. projekat, „Vertikale“, na moje veliko zadovoljstvo, dokazuje i odbraniće tezu da se sistemski, u građanskom i akademskom formatu, može stvoriti uslov za negovanje kontinuiteta umetničke besciljnosti, navodi Pantić.
Govoreći o senzibilitetu autorke, on dodaje da njen rad „komunicira sa okolinom na frekvenciji potisnutih sadržaja, direktno, ekspresivno, bez opterećenja predznanjem“, dok njenu slikarsku metodu opisuje kao „plemenitu slikarsku predanost“ koja prostor puni „dubokim emocionalnim doživljajem sveta“.
Poseban sloj izložbe čine i dva autorska teksta koji prate postavku „Govorim u svoje ime“ i „Mislim za sebe“.
U prvom, umetnica govori jasno, analitično i reflektovano o potrebi da se čoveku ostavi pravo na promenu i kompleksnost. U drugom, ton postaje siroviji, intimniji i potpuno nefiltiran, otkrivajući unutrašnji tok misli koji stoji iza samog procesa rada.
Ta podela između javnog i unutrašnjeg glasa možda najbolje otkriva i način na koji Sarah Iva Vujin želi da se njenim slikama pristupi – bez unapred pripremljenih tumačenja i bez potrebe da se rad odmah objasni.
„Vertikale“ ne pokušavaju da publici ponude gotovu istinu, već da otvore prostor u kojem je moguće zastati, posmatrati i provesti neko vreme bez potrebe za konačnim zaključkom.
Izložbu „Vertikale“ je moguće posetiti do 6. juna u Galeriji Kolarčeve zadužine. Ulaz je slobodan.
U nastavku pročitajte, u celosti, jedan od pratećih tekstova za izložbu „Vertikale“ Sare Ive Vujin:
MISLIM ZA SEBE
JER MI IMA SMISLA – ČAK I ONDA KADA NEMA
…NISAM DOŠLA NA OVAJ SVET DA POLAŽEM MORALNE TESTOVE. Došla sam
da se igram, i kroz igru učim. NE DOZVOLJAVAM BESMISLU DA MI UBIJE POTREBU ZA SMISLOM.
NE BEŽIM OD STVARNOSTI. I nikad neću prestati da joj postavljam pitanja. A to što „nisam prvi čovek koji hoda zemljom“, ne pravi mi nikakvu razliku. Jer, koliko me pamćenje služi, PRVI PUT SAM OVDE. Uostalom, gde bih uopšte mogla da pobegnem?
NE VERUJEM U POZAJMLJENE ISTINE. JER NI NA KOJI NAČIN NE SLUŽE ODBRANI NAJDUBLJIH POTREBA MOJE DUŠE. Zato, ko je ovde došao po nekakve instrukcije za bolji život – neće se mnogo usrećiti.
ISKUSTVU VERUJEM JER NE TRAŽI OBJAŠNJENJE. NITI GA JE MOGUĆE OBORITI. Igre značenja. Igre značenja. Igre značenja. Raduje me da me nadžive, jer koliko god neznatno bilo – svako zakrivljenje u vremenu je dobro i samo dobro. ZBOG TOGA SVOJ OVOZEMALJNSKI POZIV VEOMA OZBILJNO SHVATAM. NE UČIM STVARI KOJE NE ŽELIM DA POSTANEM. A želim da postanem od svega po malo. Sve što negde već i jesam. U pravu si, svašta nešto želim. Ali malo toga hoću. Zato željama ne pridajem veliki značaj. Htenja su drugo, ona prave zamah koji nije vaspitan da laže. Bar ne one koji znaju da čitaju. I pišu.
MOJE IDEJE SU MOJ KAPITAL. Zbog toga tuđim priručnicima za njihovo „bolje“ razumevanje nikad ne bi valjalo verovati do kraja. DA LI SAME IDEJE LAŽU? IDEJE NE LAŽU. Osim onda kad je umetnik lažov, što takođe nije redak slučaj. ALI SREĆA JE – ŠTO ČAK NI TADA – NE LAŽU NAS. Naravno, ako se držimo pravila za čitanje priručnika.
NE VERUJEM U LAKO, SAMO U OLAKŠANO. Znači verujem u LAŽ. SVET MI NIŠTA NE DUGUJE. Ali jeste lepo kada se otvori. Često to radi, ali nikad prvi. I zato…MOGU DA BUDEM PAMETNA, ALI BIRAM DA BUDEM ISKRENA. Jer to je najmanje što dugujem sebi. I SVETU. I nije mi u interesu da razumem ljude koji biraju da ostanu nejasni.
NE STOJI MI ULOGA ŽRTVE. Pomozi mi da to ne postanem. Hvala što me puštaš da govorim. Zapamtiću ovaj osećaj. „NE MOGU REĆI SVE, ali mogu reći dovoljno DA ME BAŠ NIKO NE RAZUME.“- Povikaše hajduci. Hvala bogu, nisam jedna od njih. Volim da govorim sebi.
SVEMOGUĆSTVO i SNOVOGRADNJA ostvareni u kontinuitetu i posmatrani unatrag, stvaraju ILUZIJU LINEARNOG KRETANJA. Znači obrazuju LAŽ. Kontinuitet je haos, ali dobar haos. Strukturiranje haosa takođe je dobro. Ne znači li to onda da je i LAŽ koja u tom procesu nastaje – dobra i samo dobra?
BOJE MEŠAM NA PALETI…
***
Fotografije: Branko Starčević