Povezano
Inspirišu je male stvari. Način na koji je neko složio knjige ili komad tkanine koji je videla negde usput. Telefon joj je, kako navodi, pun fotografija stvari za koje više nema pojma zašto ih je fotografisala.
Za sebe kaže da je radoznala i vrlo intuitivna osoba, dok je drugi doživljavaju kao osobu koja mnogo razmišlja o sitnicama, kao upornu i emotivnu.
Posle završenih diplomskih i master studija slikarstva, nekoliko godina Teodora Džudović se bavila web dizajnom. Iako su joj i tamo crtež, forma i boja bili polazna tačka, vremenom je osetila da joj nedostaje nešto što digitalni prostor ne može da joj ponudi: taktilnost, materijal i rad rukama.
Najponosnija je na to što je sebi dozvolila da se predomisli. Dugo je, kako kaže, mislila da kreativna karijera treba da ima neku jasnu putanju i da u jednom trenutku treba da izabere jednu stvar i kaže: to je to.
„Danas mi se mnogo više dopada ideja da kreativnost retko prati pravu liniju i da se ne gradi jednim savršenim putem”, ističe Teodora.
Posebno dragi radovi su joj najčešće oni najnoviji, kaže: „Verovatno zato što najbolje pokazuju gde sam trenutno. Ali nemam jedan rad za koji sam posebno vezana, čim završim nešto, već razmišljam šta bih sledeće mogla da napravim.”
Teodora trenutno čita o Japandi enterijeru, nameštaju i materijalima koji se koriste. Kaže da je u poslednje vreme sve više zanima spajanje umetnosti i nameštaja, pa uči i o tome kako se različiti materijali ponašaju i kako funkcionišu zajedno.
Voli filmove francuskog novog talasa, posebno je inspirišu njihova spontanost i atmosfera.
Nekad me više zaokupi stan u kojem se scena odvija, nečiji kaput ili svetlo na ulici nego sama radnja filma
„Muzički sam svuda, stvarno zavisi od dana. Dok radim, uglavnom završim uz jazz, lo-fi ili zvuke ptica. Ne znam kada su ptice postale deo moje plejliste, ali očigledno ostaju.”
Njeni radovi govore o usporavanju i onim malim stvarima koje obično promaknu ljudima.
„Ono što pravim je neka vrsta suptilne projekcije svega što me u tom trenutku okružuje i inspiriše. Boje, prostori, razgovori, filmovi, materijali, neki predmet koji sam slučajno videla, osećaj koji sam imala tog dana, sve se nekako pomeša i pojavi u radu, čak i kada nije odmah prepoznatljivo.
Volela bih da i kada završe u nečijem prostoru zadrže taj osećaj, da ih gledaš svaki dan, a da ti svaki put otkriju nešto malo drugačije”, ističe Teodora.
Najviše je inspiriše osećaj prisutnosti koji je zaokupi dok stvara.
Kada se potpuno izgubim u tome što radim, vreme nekako prestane da postoji
„Mislim i da pokušavam da zadržim nešto od načina na koji smo spontano stvarali kao deca. Tada se nismo mnogo pitali šta će na kraju ispasti, samo smo pravili stvari jer nam je bilo zabavno. Volim onu rečenicu:”
Na kraju ćeš se ipak vratiti onome što si volela kao dete
„Kod tekstila me posebno privlači njegova taktilnost. Slika te nekako zadrži na distanci, dok tapiserija ima nešto mnogo neposrednije. Možeš da je dodirneš, pomaziš. Malo je čudno pričati o umetnosti koju poželiš da pomaziš, ali upravo mi se to kod nje dopada.
I volim da stvari koje napravim prirodno postanu deo mog svakodnevnog života. Dok sam se bavila keramikom, najviše me je radovalo da napravim svoje tanjire, činije i šoljice koje posle zaista koristim. Ne znam zašto, ali sve je nekako slađe kada jedeš iz nečega što si sam napravio.
Imam i malu ambiciju da jednog dana većina stvari u mom stanu bude DIY”, navela je Teodora.
TEODORA U BURO. LEKSIKONU:
Tvoji magični trenuci izgledaju…kad se izgubi osećaj za vreme.
Zabluda za koju se čvrsto držiš…da mogu sve da spakujem u ručni prtljag.
U mislima prečesto razmišljaš o…stvarima koje još ne postoje.
Loše dane popravljaš...hm kako kad, ali uglavnom ih ignorišem i pustim da prođu.
Od sna do jave…najviše volim onaj trenutak između.
Zalazak Sunca je idealan povod za…sushi veče!
Šta radiš sa omiljenim cvetom…ostavim ga da traje koliko može, a do tada ga postavim tamo odakle mogu stalno da ga gledam.
Da je tvoj život kao bajka, uporedila bi ga sa…Alisom u zemlji čuda. Uvek me više zanima šta je iza sledećih vrata.
Poruka za kraj…nemoj baš sve da razumeš.
„Nikada nisam prestala da crtam, ali je ove godine potreba za crtanjem postala mnogo jača. Povratak umetnosti doneo mi je neki unutrašnji mir i shvatila sam koliko mi prija taj sporiji, analogni proces, sa svim njegovim nesavršenostima.
U poslednje vreme sve više obraćam pažnju na prostor i materijale. Nedavno sam bila u Kopenhagenu i na aerodromu sam, umesto da gledam kuda treba da idem, primetila divan drveni parket i razmišljala kako je lepo što je neko i o tome razmišljao”, zaključila je Teodora.
Teodora trenutno istražuje kako tapiserija može da uđe u prostor na malo drugačiji način i kako može da se spoji sa nameštajem i svakodnevnim životom. Ima jednu ideju koju još ne bi da otkriva, skice su tu i ona jedva čeka da je ostvari!