Izložba „Atlas Europia“ u Sarajevu: Stefano de Luiđi mapira evropsko sećanje

Kada i gde je nastao evropski identitet? Kako ga danas definišemo, i kako se ta definicija razlikuje od one koja je važila u trenutku kada se taj pojam (i fenomen) prvi put javljaju? Ili bi, zapravo, trebalo prvo postaviti pitanje – postoji li uopšte evropski identitet? Kako se pod jednim tako širokim epitetom – koji, zaista, obuhvata čitav kontinet – mogu podvesti sve one idiosinkratičnosti koje na njemu žive? Čak i da se složimo oko toga da nas određene karakteristike ujedinjuju, u kojoj meri kultura i njeno nasleđe zaista dolaze sa evropskog kopna, a u kojoj meri su oblikovane, zapravo, „stranim“ uticajima?

Sa ovim pitanjima Stefano de Luiđi, italijanski fotograf i vizuelni umetnik, počeo je svoje putovanje kroz Stari kontinet, mapirajući tako Atlas Europia, projekat koji evropsku kulturu opisuje kroz mesta na kojima je, vekovima i milenijumima, ostavljala tragove svog nastanka.

Izložba fotografija nastalih tokom višemesečnog otkrivanja otvorena je u Sarajevu u izložbenom prostoru Evropske kuće i trajaće do 4. novembra.

Stefano de Luiđi, Atlas Europia i mapa bez granica

Atlas Europia zamišljen je kao dugoročna vizuelna mapa evropske istorije, ali ona ne prati urednu hronologiju niti političke granice kakve danas poznajemo. Stefano de Luiđi umesto toga fotografiše mesta na kojima su se ideje, sukobi, tehnološke promene, umetnost, migracije i politički sistemi fizički upisali u prostor. U projektnoj mapi zato se rame uz rame nalaze kolevka demokratije na atinskom Pniksu, Gutenbergov Majnc, Aušvic, laboratorija Marije Kiri, Bauhaus u Desauu, CERN, Berlinski zid, Černobil, Evropska komisija u Briselu, ali i mesta čije je značenje daleko manje stabilno i oko kojih se različite interpretacije istorije i danas sukobljavaju. Projekat ih posmatra kao svojevrsne tačke kolektivnog pamćenja, materijalne dokaze događaja i ideja koje su menjale način na koji Evropa zamišlja samu sebe.

Geografija atlasa koji Stefano de Luiđi ispisuje nije samo prostorna nego i vremenska. Fotografije su organizovane kroz poglavlja koja se bave umetnošću i nasleđem, savremenim političkim tenzijama, prenošenjem znanja, životom iza Gvozdene zavese, ekologijom, istorijskim kontinuitetima, evropskom kolonijalnom ekspanzijom, zajedničkim sećanjem na ratove i, na kraju, samom idejom ujedinjene Evrope kao političkog projekta.

Takva struktura možda najbolje odgovara načinu na koji istoriju zaista doživljavamo – retko linearno. Mnogo češće se niz fragmenata međusobno sudaraju, dopunjuju ili poništavaju. Jedna građevina može u različitim epohama predstavljati potpuno različite stvari, spomenik može biti simbol pobede jednoj generaciji, a simbol represije sledećoj, dok ista istorijska ličnost može istovremeno pripadati nacionalnom mitu jedne zemlje i sasvim drugačijem narativu druge.

Ako ga uopšte možemo zamisliti kao zajednički, on evropski identitet nije predstavljen kao homogena kultura, već kao rezultat neprekidnog preplitanja, sukoba i sporazuma, migracija, naučnih otkrića, umetničkih pokreta, imperija koje su nestajale i granica koje su se pomerale.

Šta ostaje kada sećanje izgubi oštrinu?

Posebno mesto u sadašnjoj fazi projekta imaju Albanija, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija, Srbija i Ukrajina. Taj izbor nije slučajan. Reč je o prostorima na kojima pitanja granica, pripadnosti i različitih interpretacija nedavne istorije nisu apstraktna, već deo političke i svakodnevne stvarnosti.

Regionalna mapa koju Stefano de Luiđi pravi zato povezuje mesta koja na prvi pogled nemaju mnogo zajedničkog. U Srbiji fotografiše tragove Lepenskog vira i Golubačku tvrđavu, ali i zgradu Radio-televizije Srbije bombardovanu 1999. godine, Muzej Nikole Tesle i ostatke antičkog nasleđa u Nišu. U Bosni i Hercegovini tu su Srebrenica, mesto atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu, Stari most u Mostaru, olimpijsko nasleđe Sarajeva i Titov bunker u Konjicu. U Severnoj Makedoniji pojavljuju se Ohridsko jezero, Makedonijum u Kruševu, projekat Skoplje 2014 i Prespansko jezero, povezano sa sporazumom kojim je okončan dugogodišnji spor oko imena zemlje. Albaniju predstavljaju, između ostalog, Skenderbegov trg, nekadašnja rezidencija Envera Hodže, njegova bivša memorijalna Piramida i arheološki lokalitet Butrint.

Samo taj izbor pokazuje koliko je teško govoriti o „evropskoj istoriji“ kao o jednoj priči. Antika, Osmansko carstvo, socijalizam, raspad Jugoslavije, nacionalni projekti, ratovi devedesetih i proces evropskih integracija postoje ovde gotovo jedan preko drugog – ponekad i u istoj ulici.

Stefano de Luiđi koristi vizuelni postupak dodatno komplikuje ideju dokumenta. Umesto fotografije koja je potpuno jasna, informativna i „objektivna“, on koristi postupak inspirisan ranom pinhole fotografijom. Slike su često redukovane, zamućene, mestimično gotovo nestabilne, sa velikim negativnim prostorom i motivima koji kao da se tek pojavljuju iz svetlosti. Autor taj efekat opisuje kao sliku koja je jedva ostavila trag na osetljivoj površini – nešto što postoji, ali zahteva dodatni napor da bi se videlo.

Estetski izbor ovde nije odvojen od teme. Naprotiv, teško je ne videti analogiju sa načinom na koji kolektivno pamćenje funkcioniše. Istorijski događaj može biti precizno dokumentovan, a ipak vremenom izgubiti oštrinu. Činjenice ostaju, ali njihovo značenje počinje da se menja. Jedan deo se potiskuje, drugi prenaglašava, treći se preoblikuje prema potrebama sadašnjosti.

U projektu se zato pojavljuju i javni spomenici, nekadašnji zatvori, koncentracioni logori, kuće naučnika i umetnika, industrijska postrojenja, mesta masovnih zločina, ali i pejzaži i granice koje ne nose očigledan istorijski natpis. Ono što ih povezuje jeste pitanje ko određuje šta ćemo pamtiti – i u kojem obliku. Prema konceptu Stefana de Luiđija, upravo takva mesta istovremeno mogu da čuvaju sećanje na napredak i na konflikte, dok način na koji su sačuvana, uklonjena ili ponovo interpretirana utiče na naš odnos prema prošlosti.

Kada istorija postane informacija

Atlas Europia izlazi iz okvira fotografske izložbe i ulazi u vrlo savremeno pitanje dezinformacija. Problem, naime, nije samo u tome što ljudi zaboravljaju istoriju, već što danas istovremeno postoji mnogo verzija iste istorije, a digitalno okruženje svakoj od njih omogućava da pronađe svoju publiku. Kolektivno sećanje više ne oblikuju samo udžbenici, muzeji ili spomenici, ili barem ne u onoj meri u kojoj ga oblikuju politički govori, društvene mreže, algoritmi, fotografije bez konteksta, isečci videa i narativi koji se mogu rekonstruisati gotovo trenutnom brzinom.

Jedan od važnih aspekata projekta je upravo odnos između kulture, memorije i dezinformacija. Fotografija ovde ne treba da ponudi konačnu interpretaciju jednog mesta, već da proizvede suprotan impuls od onog na kojem dezinformacija obično počiva – zahteva da pogledamo ponovo, potražimo kontekst i zapitamo se šta tačno gledamo i ko nam objašnjava njegovo značenje.

Takav pristup posebno je važan kada je reč o mestima oko kojih ne postoji jednostavan društveni konsenzus. Dok se poglavlje projekta posvećeno dvema svetskim ratovima oslanja na relativno široko zajedničko evropsko sećanje na katastrofu koju su proizveli, druga poglavlja pokazuju mnogo nestabilniji teren – kolonijalizam, komunizam, migracije, savremene granice ili nacionalne mitove. Sama struktura Atlasa tako sugeriše da evropski identitet nije izgrađen samo oko onoga oko čega se slažemo, već možda još više oko stvari oko kojih se i dalje sporimo. Prezentacija projekta upravo traumu dva svetska rata izdvaja kao jednu od osnova zajedničke evropske memorije, dok poslednje poglavlje ideju ujedinjene Evrope opisuje kao političku utopiju čije ostvarenje i dalje zavisi od volje pojedinačnih država.

Stefano de Luiđi u svom konceptu Evropu naziva „pluralnim prostorom čiji su ideali mira, ljudskih prava, solidarnosti i saradnje stalno izloženi proveri“. Ni odgovor na pitanje sa početka nije naročito oštar. Ako postoji evropski identitet, verovatnije je da se nalazi negde u odnosu koji uspostavljamo prema onome što smo nasledili, prema delovima istorije kojih se ponosno sećamo i onima koje bismo najradije zaboravili.