“Nema više dosadne umetnosti!”, rekao je Baldessari, proglašavajući smrt ne samo tradicionalnom slikarstvu nego i celokupnom svom dotadašnjem stvaralaštvu. Godina je bila 1970. a on odlučan da napravi radikalan zaokret u svojoj umetničkoj praksi, i zapali sve što je do tada radio. I to ne figurativno, već je zaista sve radove koje je stvorio između 1953. i 1966. godine odneo u krematorijum i dao da se spale. Tako, ne samo da o Baldessarijevoj umetnosti treba pričati od sedamdesetih pa na ovamo nego drugačije nije ni moguće, jer je sav prethodan opus prepakovao u kolačiće i stavio u urnu. Iako zvuči sasvim suludo, svi koji su ga poznavali su i u tom trenutku uporno ponavljali samo jedno: John Baldessari uvek zna šta radi. Sasvim očigledno je uvek i znao, čak i kada zapali sve.
Taj rad, Cremation Project (1970.) označio je početak nove prakse i stvarnog Baldessarijevog umetničkog života, onog koji mu pripada i koji je i trebalo da nam donese (i hvala mu što jeste), i predstavlja početak stvaralaštva koje će objediniti najrazličitije medije od videa i fotografije, preko skulpture i printova do instalacija i kolaža. Nije on nikada u potpunosti raskrstio ni sa slikarstvom, samo je i ono postalo osveženo, sa neizostavno inkorporiranim tekstom, koji je postao jedan od njegovih glavnih preokupacija, i rasvetljenom popartovskom paletom.
“Sve slike su izgledale isto. Nisam mogao da provedem život stvarajući samo drugačije kombinacije boja jer sam verovao da postoji nešto više. Uvek sam bio zainteresovan za jezik, i pomislio sam, zašto da ne? Ako je slikarstvo, prema tradicionalnoj definiciji boja na platnu, zašto ne bi mogle da budu naslikane reči? Nikada nisam shvatao zašto fotografija i umetnost imaju odvojene istorije, pa sam istraživao oba, da se odmaknem od slikarstva. Kasnije je sve to nazvano „konceptualnom umetnošću”, objasnio je u jednom od intervjua, razgovarajući sa svojim nekadašnjim studentom Davidom Salleom. Tako je i nastala serija tekstualnih slika pod nazivom “Pure Beauty” koje se sada smatraju početkom konceptualne umetnosti jer su otvorile pitanja: da li je to sada umetnost, da li je uopšte slika, ili naslikana reč možda zapravo postaje znak? A ako slikamo samo reči, gde onda slika živi, na platnu ili u umu posmatrača?
Sva ova pitanja su manje-više istovremeno počela da odjekuju i sa druge strane okeana među evropskim konceptualistima koji su eksperimentisali na svoj način, i tako je započeo čitav novi pravac bez da previše (a neki i uopšte) znaju jedni za druge. Baldessari je samo želeo da stvara i eventualo predaje na CalArtsu koji je iznedrio mnoštvo genijalnih umetnika (između ostalih, Mike Kelleya i Jacka Goldstaina) i nije imao ni najmanjih želja da bude smatran začetnikom novog pokreta, niti je o novom pokretu uopšte razmišljao. Ipak, dogodilo se da to postane.
A dogodilo se još nešto. Iako je već bio prilično poznat po svojim konceptualnim radovima, angažmanu i eksperimentisanju sa fotografijom (čak i da se tu zaustavio bio bi dovoljno značajan za istoriju umetnosti i njen tok), pravi boom na svetskoj sceni doživeo je radovima sa raznobojnim tačkama koje je lepio na fotografije i slikane portrete, a ti radovi su od 80-ih na ovamo postali njegov zaštitni znak. Pravac u kom je krenuo desio se sasvim slučajno i intuitivno. Imajući takve okrugle stikere pri ruci počeo je da ih lepi sasvim spontano po nekim drugim radovima. Igrom je došao do radova koji su ispisali istoriju i učinili ga legendom umetničkog sveta. “Radio sam ih dve ili tri godine, ali je prosto postalo brend. Kao Warhol ili Lichtenstein”.
Tokom karijere koja je trajala nekoliko dekada, Baldessari je štiklirao manje više sve važne stanice u životu i stvaralaštvu nekog savremenog umetnika i postigao sve čemu se neko, kada počinje sa svojom umetničkom karijerom, nada. Njegovi radovi su na gigantskim izložbama poput Dokumente, Bijenala u Veneciji, Whitney bijenala. Imao je nekoliko muzejskih retrospektiva od kojih je najznačajnija “John Baldessari: Pure Beauty” koja je između 2009. i 2011. ozbiljno prošetala kroz najveće institucije, od Tate Modern preko Museu d’Art Contemporani de Barcelona, LACMA muzeja (Los Angeles County Museum of Art), i Metropolitan muzeja, a 2018. se pojavio čak i u Simpsonovima. Okej, to možda nije nezaobilazno na check listi mladih umetnika ali definitivno svedoči o njegovoj ulozi i važnosti u popularnoj kulturi koja je i njemu bila jednako važna, i toliko je aktivno pratio sve što se događalo da je 2017. u 86. godini u Los Anđelesu imao izložbu slika emodžija jer “kako iko može da ne bude zainteresovan za emodžije? Izgledaju toliko glupo!” Izgledaju toliko, da je morao da vidi kako bi izgledali na velikom platnu. Veoma dobro, zapravo.
Baldessari je bio ubeđen da će ga, sve u svemu, svet pamtiti kao tipa koji je stavljao tačke preko lica ljudi, i činjenica jeste da ako nam nešto prvo padne na pamet onda to jesu šarene tačke i lica koja ne postoje, ali će definitivno ostati upamćen i po mnogim drugim delima. Ne samo po jednom segmentu, nego po celokupnoj svojoj umetnosti koja je bila nesvakidašnji spoj konceptualne strogosti i radoznalog istraživanja. Umetnosti koja je bila i intelektualna i emotivna, pametna i duhovita, nekada i melanholična ali nikada nimalo, nimalo dosadna.
A Brief History – John Baldessari from Ana Luisa Isola on Vimeo.
