Manifest nežnosti i bunta u Bitefu: Premijera predstave “Silvija”

U Bitef teatru sinoć nije izvedena predstava. Izveden je osećaj. Ogoljen, telesan, krh i hrabar pokušaj da se unutrašnji lomovi prevedu u umetnost. Ne kao naracija, već kao čin prisustva.

Silvija, u režiji Nemanje Mijovića, u osnovi je priča o pesnikinji Silviji Plat. Pored toga, Mijović je zajedno sa glumcima uneo duboko umetnički i fizički napor da se ugnjetena subjektivnost umetnika izrazi bez kompromisa, bez oštre ispravnosti i što je najvažnije, bez obaveze da bude svima razumljiva.

U atmosferi sabrane tišine i povremenih uzdaha i izdaha, scena Bitefa pretvorena je u unutrašnji pejzaž jednog subjekta koji pokušava da ostane čitav pod pritiscima društva. Ova predstava nije ni klasičan teatar, ni narativni eseј, ni poetična rekonstrukcija Silvijine biografije. Ukratko, čitava predstava može se opisati kao vizuelna, umetnička, telesna mapa života jedne žene.

Telo kao jezik

Već od prvih minuta jasno je da će se govoriti jezikom tela, pokreta, pogleda, tišine. Jezik, tematski ključan za stvaralaštvo Silvije Plat, ovde doživljava svoj raspad.

Reči pucaju, zastaju, gase se i sve ono što ostaje nedorečeno mora da se iskaže telom. Ulogu naracije preuzima telo. Napeto, izlomljeno, nežno, povremeno grubo, ali uvek iskreno.

Scenski prostor je minimalistički, ali skoro pa savršeno komponovan. Scenografkinje Ema Pavlović i Angela Božović kreiraju prostor koji je istovremeno zatvoren i izložen, krh i čvrst poput psihe koju predstava pokušava da prikaže. Svetlo treperi, zvuk podrhtava, dok se u pozadini provlače video inserti koji su psihološke senke.

Aleksandra Arizanović: ranjivost i snaga

Njeno telo nije samo instrument, ono je i bojno polje, manifest i otpor. Ona se uvija, pada, izdiže, ne zato što želi da zadovolji oko, već zato što želi ga probudi. U trenucima kada publika možda nesvesno čezne za pričom, Aleksandra ne nudi narativ, nudi puls. Vibraciju. Grč. Pokret ruke koji razlaže sve što bi reč pokušala da sažme, a ne bi uspela.

Njen pogled, često uprt ka nečemu što ne vidimo, ali možemo da osetimo, otkriva osećaj duboke intime koja nije tu da bismo je gledali, nego proživeli. Imamo osećaj da prisustvujemo nečemu što je istovremeno ritual i raslojavanje, nešto što ne traži odobrenje.

Kada Aleksandra Arizanović pokaže ranjivost, bes, ludilo ili suze, ona to ne čini iz slabosti, već iz radikalne snage probuđene bolom. Snage da iskorači izvan svih očekivanih uloga. Uloga žene, majke, umetnice, tela koje „služi“ drugima, glasa koji mora da „pripada“. Njena ekspresija je dekonstrukcija i obnova u jednom, glasno svedočenje o nečemu što se često pokušava utišati.

Danilo Brakočević: refleksija i otpor

Ulogu „drugog“ na sceni, ali ne kao pomoćnika, već kao saputnika, nosi Danilo Brakočević koji zajedno s rediteljem potpisuje i dramatizaciju.

Brakočevićev glumački rad je suptilan a snažan i duboko precizan. Njegova prisutnost nije upadljiva, ali je konstantna, on je glas koji nije izrečen, okvir koji podržava, ali i ogledalo koje odražava unutrašnju borbu glavne protagonistkinje.

On u ovom duetu igra ulogu konteksta, spoljašnjeg sveta, ali i unutrašnjih demona. Njegovo telo je u stalnoj interakciji sa Arizanovićkinim, nekada pokušava da pomogne, nekada je okidač bola. Njegova gluma i izraz donose balans predstavi i produbljuju emotivnu kompleksnost Silvije.

U trenucima kada Arizanović pada, bukvalno i metaforički, Brakčević je tu da pridrži, da pogleda, da pusti ili je potpuno devastira. Njegovo glumačko prisustvo čini predstavu celovitom, kao disanje u dva tempa, ali istim plućima.

Ne manje važno – zvuk

Muziku i zvuk potpisuje Matej Rusmir. U ovoj predstavi zvuk predstavlja instrument unutrašnjeg doživljaja. On se javlja kao treći akter. On pulsira, podrhtava, ponekad glumi.

Silvija u Bitefu: Otpor kroz umetnost krhkosti

Silvija nije predstava koju ćete samo prepričavati drugima, ona je predstava koju ćete nositi u telu. Njena najveća vrednost nije u poruci, već u načinu na koji je oblikovana: kao poetska, fizička artikulacija unutrašnje borbe svakoga ko je ikada pokušao da bude „čitljiv“ svetu koji ne prašta nijanse, a nekada ne zna ni da čita.

Glumci ne pokušavaju da vas impresioniraju, oni pokušavaju da vas navedu da razmislite. I to čine snažno. Feministički ton nije nametnut, on je utkan u tkivo predstave: kroz telo žene, kroz bol žene, kroz nežnost žene. Arizanović izvodi performans koji ne pripada samo teatru nego i savremenoj umetnosti. Brakočević predstavlja silu konteksta. Režija Mijovića je bez kompromisa, dosledna i precizna.

Ovo je predstava koja slavi umetničku hrabrost, glumačku autentičnost i estetsku. Silvija je komad koji ne traži aplauz, već potpuno suprotno. Da osećate, da zanemite, da slušate. Možda baš u toj tišini čujete i deo sebe.

Foto: Nata Korenovskaia