Kako mnogi primećuju na društvenim mrežama, botoks je postao smetnja pri gledanju filmova i TV serija.
Nije toliko važno koliko je dobro ili loše urađen, već to što vam misli ostaju fiksirane na nepomičnu boru na licu glumice. To je, kako se piše na mrežama, ključni problem sa četvrtim delom Bridget Jones sage.
Uprkost tome što je ova romantična komedija sjajan povratak Renée Zellweger ulozi sentimentalne junakinje, ponekad tokom filma ne možete a da se ne zagledate u njene previsoke jagodice i zapitate gde su nestale njene oči, sada nalik na dve iglice.
Naravno, postoje i slučajevi kada gledaoci mogu da poveruju da su takve promene deo samog lika, odnosno njegove karakterizacije. Pomislite na Catherine Zetu-Jones u ulozi Morticie u Netflix seriji Wednesday. Teško je poverovati da je njeno lice potpuno prirodno, ali u svetu Tima Burtona to i nije od velikog značaja.
Zato, vredi se zapitati: kada botoks može da se „svari“ na filmu ili u serijama, a kada ne?
BOTOKS NA EKRANU: KAKO JE HOLIVUD STVORIO OPAKI ZAČARANI KRUG
Godine 2008. objavljen je film u kojem je bivša zvezda tumačila ostarelog rvača, stvarajući snažnu vezu između života na ekranu i van njega. Reč je o ostvarenju The Wrestler Darrena Aronofskog, a njegov glavni junak je Mickey Rourke. Iznenađujuće preklapanje između profesionalnog života glumca i njegovog lika inspirisalo je Brucea Springsteena da lično napiše pesmu, preuzevši naslov iz filma i posvetivši je svom prijatelju, glumcu, piše nssgclub.
Zanimljivo je da Rourke nije bio ni prvi izbor za ulogu. Nicolas Cage je prvobitno bio razmatran, čak je i zvanično bio deo projekta, ali ga je na kraju napustio. Ipak, film je zaista dobio svoju životnu snagu tek s Rourkeovim angažmanom.
Glumac se prvi put se pojavio u javnosti s promenjenim licem 1995. godine. Plastične operacije bile su očigledne, a od tada su postale njegov zaštitni znak, prateći ga u svim profesionalnim i privatnim pojavljivanjima, čak i godinama nakon kultnog filma 9 ½ Weeks.
Botoks i drugi zahvati uticali su na njegovu karijeru i postali ključni za Aronofskyjev film, koji je osvojio Zlatnog lava na Venecijanskom filmskom festivalu. Rourke je za ovu ulogu 2009. godine bio nominovan za Oskara i osvojio Zlatni globus.
Činjenica je da je njegovo lice toliko izmenjeno i daleko od svog prirodnog stanja, ali je to savršeno uklopljeno u priču koju reditelj želi da nam prenese. Rourke kao da ima masku koja se savršeno uklapa u narativ, ali nakon snimanja, on je ne može samo ostaviti u garderobi. To je njegovo lice, natečeno i uništeno, koje funkcioniše na specifičan način, pod specifičnom režijom, kako bi prenelo specifičnu poruku.
Gledanje Mickeyja Rourkea u ostvarenju The Wrestler deo je same priče, baš kao što je to slučaj s Nicole Kidman u Babygirl i objašnjenjima koja film daje, iako su suptilna, o botoksu. Kako je ona CEO velike kompanije, posvećena žena i majka, mora uvek da izgleda pristojno i pridržava se nametnutih standarda lepote.
To je jasno svakome ko gleda film, a rediteljka i scenaristkinja Halina Reijn uspeva da nam to prenese, bez da ikada bude eksplicitno rečeno. Botoks injekcije koje ona prima deo su rutine koja je sada normalizovana kada je reč o estetskim korekcijama, kao da je to uobičajena praksa o kojoj ljudi otvoreno pričaju, mnogo više nego što su to radili u prošlosti.
Ali, za razliku od Aronofskyjevog filma i izgleda njegovog protagoniste, s Babygirl, publika je bila manje blaga prema Kidman, upravo zato što ono što je mnogo više prikriveno.
Postavlja se pitanje: da li botoks uništava filmove? Oko botoksa se vodi ozbiljna diskusija, o kojoj su ljudi iz industrije uvek izražavali svoja mišljenja. Međutim, to je poput psa koji juri svoj rep.
Reditelji kao što su Martina Scorsese i Baz Luhrmann žalili su se zbog malih intervencija kojima se glumci podvrgavaju, a The Guardian je već 2003. godine upozoravao glumce da ne preteruju s estetskim korekcijama u članku „Glumci se upozoravaju da se drže dalje od botoksa“.
Ipak, industrija zabave nije pomogla u stvaranju uloga za sve, naročito za žene preko četrdeset. To je začarani krug u kojem se Hollywood čini da je zaglavljen, gde se od glumaca očekuje da se klone bilo kakvih promena na svom izgledu, ali istovremeno nije proširena mogućnost za uloge i likove, naročito za žene koje su prešle prag godina koji se smatra „prihvatljivim“ za film i serije. Taj isti prag koji, u određenom trenutku, nudi samo uloge majki ili baka.
Neki ipak uspevaju da se oslobode lanaca konvencija, uprkos očiglednim promenama na njihovim licima. Primer je Jennifer Coolidge u seriji The White Lotus, gde je njen botoks postao je ključni deo njenog lika. S druge strane, postoje oni koji ne mogu ništa da urade povodom toga i moraju da izdrže često neprijatne komentare koji ih čekaju.
To je bio slučaj sa Kristin Davis kada je ponovo preuzela ulogu Charlotte York u seriji And Just Like That. Morala je da se suoči sa cunamijem komentara i uvreda zbog botoksa, na koje se osećala prisiljenom da odgovori.
„Teško je podsetiti sebe da neću zauvek izgledati tako. Radila sam filere i sve je prošlo dobro, uradila sam još neke i nije bilo dobro. Morala sam da ih rastvorim da bih pokušala da ograničim štetu, i neprestano su mi se rugali. To je veoma stresno. Komentari su bili oštri, bila sam u šoku“, rekla je za The Telegraph.
Takođe, mora se priznati da je gledaocima bilo teško da se suoče s licem koje je očigledno imalo poteškoća u izražavanju emocija.
Ali medijsko sramoćenje koje je Kristin Davis pretrpela pokazuje nam da nema izlaza iz ovog začaranog kruga: ako starite, nije dobro jer je previše očigledno; ako se podvrgnete botokus da biste zauvek izgledali mlado, opet nije dobro jer je previše očigledno.
U tako surovom svetu, starenje je jednostavno zabranjeno, a kada je botoks rešenje, glumcima se oduzima njiihovo najvažnije oruđe za rad: izraz lica. Gde je onda izlaz?
Fotografije: instagram talking_theatre; babygirlmovie; thewhitelotus