Ljubav je možda najčešća tema u umetnosti. Međutim, njen uticaj prevazilazi stranice knjiga i filmska platna – ljubav je ona koja oblikuje društvo, menja percepcije i odnose kroz vekove i pojedince. Neko je ima više, neko manje. Neko voli da je pokazuje, neko se pak ne snalazi u tome. Ali, jedno nam je svima zajedničko – iz ljubavi smo postali, kao i dela koja su naša današnja tema.
Uticaj ljubavi na umetnost i obrnuto
Književna dela o ljubavi nisu samo osvajala srca čitalaca. Neka od njih (posebno ona koja smo izdvojili) izazivala su društvene promene, redefinisala pojmove rodnih uloga, identiteta i na kraju krajeva, emocionalnih veza. Dok su klasici poput „Romea i Julije“ i „Ane Karenjine“ već ukorenjeni kao dela koja su pomerala granice ljubavi (nekada), moderna književnost donosi svež pogled na to kako ljubav može oblikovati savremeni svet, ali i kako savremeni svet može oblikovati ljubav.
Počnimo s modernim remek-delom iz 20. veka – romanom „Ljubav u doba kolere“ Gabriela Garcíae Márquezea. Dok se njegovo „Sto godina samoće“ često povezuje sa porodičnom ljubavlju i sudbinom, „Ljubav u doba kolere“ istražuje dugotrajnost strasti i emocionalne izdržljivosti u najtežim životnim okolnostima. Florentino Ariza i Fermina Daza (protagonisti romana) predstavljaju ljubav koja preživljava decenije čekanja, prepreka i promena. Gabriel kroz svoj roman uvodi motiv ljubavi kao trajnu i transformativnu silu, koja ponekad zahteva celoživotnu posvećenost.
U vremenu kada se pojavio, roman je poslužio kao nada da iskrena ljubav može da preživi „sve nedaće ovog sveta“. Sama ideja da prava ljubav može nadmašiti vreme u teškim životnim okolnostima mnogima je poslužila, a služi i danas, kao stub nade. No, njen uticaj budi i ne tako novo, ali važno pitanje – koliko dugo smo spremni da čekamo na ljubav?
Hajmo sada malo u moderno doba, kada se ljubav preispituje i kroz prizmu rodnih identiteta i seksualnosti, a jedno od najsnažnijih dela koja su otvorila prostor za ovu diskusiju je roman „Zovi me svojim imenom“ (Call Me By Your Name) Andrea Asimana.
Ova priča o mladom Eliju i njegovoj letnjoj romansi sa Oliverom, studentom koji boravi u porodičnoj kući, proširila je granice razumijevanja ljubavi LGBTIQA+ populacije. „Zovi me svojim imenom“ proslavlja ljubav u njenom najranjivijem obliku – ljubav koja ne zna za rodne ili seksualne granice. Uticaj ovog romana, a kasnije i filmske adaptacije, bio je izuzetan, posebno u popularizaciji queer književnosti i pokretanju razgovora o fluidnosti seksualnosti. Nakon pojave književnog dela i filma, javnost se pitala – da li je „prva ljubav“ najlepša forma ljubavi.
Sada prelazimo na jedan od najaktuelnijih primera književnosti koja govori o ljubavi u kontekstu društvenih normi i trauma, a to je roman „Normalni ljudi„ (Normal People) irske autorke Sally Rooney. Rooney istražuje kompleksnost savremenih ljubavnih odnosa kroz likove Marijane i Konela, dvoje mladih ljudi čiji je odnos obeležen klasnim razlikama, emocionalnom ranjivošću i nesposobnošću da komuniciraju svoje osećaje. „Normalni ljudi“ su brzo postali kulturni fenomen, jer autorka oslikava izazove ljubavi u digitalnom dobu, gde društvene mreže, anksioznost i nesigurnost dodatno komplikuju već ionako složene emocionalne veze. Ovaj roman je pomerio granice u načinu na koji percipiramo moderne ljubavne i društvene odnose, ističući kako su ranjivost i iskrenost u vezi postali ključni elementi u savremenom ljubavnom diskursu. Ona pak pokreće pitanje – šta sve deli usamljenost i ljubav?
Još jedno moderno delo koje je promenilo svet književnosti i percepciju ljubavi je „Plava je najtoplija boja“ (Blue is the Warmest Colour) Julije Maro. Iako je originalno bila grafička novela, ova ljubavna priča između dve mlade žene brzo je dobila globalno priznanje, posebno nakon adaptacije u film.
Delo u ovom smislu ne samo da osvetljava ljubav između pripadnika LGBTIQA+ zajednice, već pokazuje kako ljubav može biti strastvena, ali i bolna, i kako nesrećna ljubav ipak ima prednosti. A to je da može dovesti do lične transformacije i samospoznaje. Ovaj roman je značajno doprineo vidljivosti lezbejske ljubavi u popularnoj kulturi, razbijajući stereotipe i prikazujući autentične, kompleksne veze. Ali svakako predstavlja delo sa kojim svi mogu da se poistovete jer, ljubav je ista za sve nas. Ovaj roman naveo je na debatu o tome – kada odnos postaje previše toksičan?
Kao poslednji primer, zauvek relevantan i aktuelan, ne smemo zaboraviti „Ponos i predrasude“ Jane Austen. Delo koje je, uprkos tome što je napisano u 19. veku, nastavilo da oblikuje ideje o ljubavi i braku i u modernom društvu više nego i jedno do sada. U vremenu kada su brakovi često bili transakcioni, Jane je kroz likove Elizabete i gospodina Darsija pokazala da prava ljubav mora biti zasnovana na međusobnom poštovanju, inteligenciji i emocionalnoj zrelosti. Knjiga je, a kasnije i adaptacija, kroz decenije, inspirisala feminističku misao i postala sinonim za borbu za ljubav u okvirima različitih socijalnih normi. Čak i danas, njen uticaj je prisutan i u tom smislu, a njeni likovi i dalje govore o važnosti slobode izbora u ljubavi.
Sve ove priče, bez obzira na vreme u kojem su nastale, dele jednu zajedničku nit – ljubav kao sila koja menja ne samo pojedince, već i čitava društva. Kroz likove i njihove sudbine, mi učimo o sebi, o granicama koje smo spremni preći zbog ljubavi i o njenoj sposobnosti da menja svet – na ličnom, ali i globalnom nivou. Književna i filmska oduvek su bili moćni alati za pokretanje društvenih promena i razbijanje tabua. U tome leži njihova istinska snaga. U tome leži i lepota ljubavi koja može da promeni svet.
Foto: Promo, Pinterest, YouTube
