Koliko vas je, nakon gubitka u tokom partije društvene igre, sportske utakmice, poslovnog izazova, priznalo poraz i čestitalo protivniku na pobedi? I ako jeste – koliko ste to puta uradili mirne duše, verujući da će doći i „vaše vreme“ u nekom trenutku?
Priznavanje poraza, i generalno, javno priznavanje poraza, najčešće viđamo na delu tokom izbornih procesa. Nakon što se birališta zatvore i izađu konačni izborni rezultati, osoba na čelu stranke – politički kandidat, javno u medijskom programu priznaje poraz i čestita pobedniku. Američki političari imaju i tu tradiciju, da odmah nakon prvih konačnih rezultata pozovu telefonom protivnika i budu prvi koji će da čestitaju na pobedi. Isto je i sa sportistima. Po završetku utakmice, na medijskim konferencijama, prva stvar koju će učiniti jeste da čestitaju svom protivniku na pobedi.
U svetu u kom danas živimo – uspeh je definisan isključivo kroz prizmu pobede, time zanemarujemo važnost jednog fundamentalnog koncepta i sastavnog dela svake pobede – poraza.
Pravo pitanje nije ni koliko puta smo pobedili ili izgubili i od koga… Priznavanje poraza nije znak slabosti (mada se većina nas neminovno tako oseća u tim trenucima) već čist moralni čin u kom priznajemo legitimitet, kvalitet, uložen rad i trud protivnika. Gubitnik koji priznaje poraz potreban je ovom društu koje, kao da je potpuno dehidriralo od nedostatka osnovnih moralnih vrednosti.
Sedamnaestogodišnji Stanley Kubrick
Gubitnici postavljaju standarde
U demokratskom sistemu, priznavanje poraza je mnogo više od formalnosti (mada je to neminovno postalo) – to je čin koji osigurava legitimitet celokupnog procesa bilo kog takmičenja. Svaki put kada kandidat, stranka, sportista, naučnik – prepoznaju i prihvate poraz, oni u suštini potvrđuju veru u sistem.
To je razlog zbog kog su ključni politički lideri, kroz istoriju gradili integritet, ali i politički kapital na dostojanstvenom priznavanju poraza. Primeri poput Adlaia Stevensona (čije izjave posebno volim, istražite) koji je nakon poraza na izborima u SAD-U 1952. godine rekao: „Gorko je izgubiti, ali čast je učestvovati u procesu“ pokazuju da gubitak može biti inspiracija za politički i društveni rast. Primeri poput ovog postavljaju standarde političke kulture za buduće generacije, dok ujedno – gubitnik pokazuje svu čar dostojanstva i možda čak i na taj način kupi simpaije i gradi temelje za budući uspeh.
Priznavanje poraza pored političkog integriteta, čini i sredstvo za očuvanje stabilnosti. Kada gubitnici ne priznaju rezultate – sistem postaje ranjiv na dezintegraciju, društvene tenzije se povećavaju, a poverenje u institucije se narušava. Odličan primer je trenutna politička situacija u našoj državi.
Deo života
U porodicama, obrazovnim institucijama, sportu, poslovnom svetu, politici – prihvatiti poraz mora mostati čin koji pokazuje nivo emocionalne inteligencije i zrelosti. Ako deca, na primer, nauče da nije kraj sveta ako izgube utakmicu ili ne dobiju najbolju ocenu, postavljamo ih na put emocionalne zrelosti i životne otpornosti. Lično sam odrasla u porodici u kojoj „loša ocena nije bila dobrodošla“, kao i mnogi. Priznavanjem trenutnog poraza prihvatamo svoju nesavršenost i gradimo karakter.
I u korporativnom svetu – priznavanje grešaka i neuspeha predstavlja osnovu inovacija. Kompanije koje podstiču transparentnost i kulturu učenja iz grešaka, kao što je slučaj sa mnogim tehnološkim gigantima, često imaju najbrži razvoj. Primer Google, koji je iza sebe ima brojne neuspele projekte – od Google Glass-a do Google Wave-a. No, svaki od tih neuspeha bio je lekcija koja je pomogla kompaniji da se prilagodi onome što je svetu najpotrebnije.
Psihološki efekat
Na psihološkom nivou, priznavanje poraza ima duboko pozitivan efekat na našu unutrašnju stabilnost i mentalno zdravlje. Kada priznamo poraz, oslobađamo se tereta savršenstva i otvaramo prostor za autentičnost. Biti u stanju da priznamo sebi i drugima da nismo uvek najbolji, da grešimo i ponekad nismo dorasli zadatku, oslobađa nas straha od neuspeha. To je prvi korak ka emocionalnom rastu i zrelosti.
U društvu opsednutom idejom savršenstva i pobede, gubitak se doživljava kao tabu, nešto što je neprihvatljivo i ponižavajuće. Ali u stvarnosti, priznavanje svojih poraza i slabosti čini nas ljudima. Psiholozi ističu da je sposobnost da se suočimo sa neuspehom i priznamo poraz ključna za razvoj emocionalne otpornosti, što je važno za suočavanje sa stresom i pritiskom u modernom svetu.
Umbehr, Otto (Umbo)(1902-1980) – 1935 Round of Cards
Ogledalo društva, ali i pojedinca
Priznavanje poraza je moralno ogledalo društva. U društvima u kojima je gubitak stigmatizovan, često se rađa kultura obmane, prevare i lake manipulacije. Ako kao društvo težimo ka pobedi po svaku cenu, gubimo osećaj za moralne principe – pravdu i etiku. U tom smislu, priznati poraz se premešta od samo „odnosa sa drugima“ do unutrašnje borbe sa samim sobom.
Poraz u eri polarizacije
Društvene podele kao da su sve dublje, ili ja pak nisam dovoljno živa da pamtim i „gore dane“. Politički i društveni diskurs često je zatrovan mržnjom i netrpeljivošću. Priznavanje poraza je ključ za ponovno uspostavljanje dijaloga između dve strane. Kada možemo da prihvatimo poraz, priznajemo i postojanje različitih mišljenja i pogleda na svet. Osnova demokratskog društva je – pluralizam i spremnost na različitosti. Samo kroz priznavanje poraza možemo izgraditi mostove između različitih strana i ponovo uspostaviti poverenje u društvu.
Marcel Duchamp
I tako, kamen temeljac za jačanje društvenog tkiva puca. U politici, u društvenim interakcijama, u poslovnim ili sportskim arenama – sposobnost da se dostojanstveno suočimo sa porazom omogućava nam da napredujemo, kako kao pojedinci, tako i kao kolektiv. Na kraju krajeva, oni koji nauče da gube, postaju pravi pobednici u životu.
Foto: Pinterest
