Dune Denisa Villeneuvea jedan je od najgledanijih filmova proteklih godina, koji je, zahvaljujući radnji, specijalnim efektima i fenomenalnom glumačkom postavom – Timothée Chalamet, Zendaya, Oscar Isaaac, Javier Bardem, Josh Brolin, Rebecca Ferguson, Charlotte Rampling, Jason Momoa… uspeo da nadmaši verziju Davida Lyncha iz 1984. godine. Villeneuve, francusko-kanadski režiser, navdno je počeo da snima filmove samo da bi jednog dana mogao da snimi svoju verziju filma Dune, rađenog po romanu Franka Herberta, ali može li ona da se takmiči sa ostvarenjem Alexandra Jodorowskog – koje nikad nije snimljeno?
Pozvan 1974. godine da adaptira za bioskopske ekrane roman koji je Herbert napisao 1965. godine, o borbi za prevlast i kontrolom pustinjske planete Arrakis ili Dune, u kojem tinejdžerski heroj, Paul Atreides, vodi vojske i jaše džinovske crve, Jodorowsky nije želeo samo da adaptira knjigu, već je išao toliko daleko da je želeo da „promeni percepciju javnosti… promeni mlade umove celog sveta“. U dokumentarcu o filmu koji nikad nije snimljen, Jodorowsky’s Dune iz 2014, reditelj kaže da je želeo da napravi „umetničko, kinematografsko božanstvo“.
Duhovni radnici
Kada je završio scenario za svoju Dune, odorowsky je krenuo da regrutuje saradnike – ili, kako ih je on nazivao, „duhovne ratnike“. Prvi od njih bio je Jean ‘Moebius’ Giraud, jedan od najcenjenijih francuskih strip-umetnika. Radeći tempom koji je Jodorowsky nazvao „nadljudskim“, Giraud je razbio ceo film na storyboard od 3000 crteža. Počeo je dugim, neprekinutim kadrom inspirisanim početkom filma Orsona Wellesa „Dodir zla“, s tom razlikom što kamera ne luta samo po gradu, već prelazi univerzum. Završio je sa slikama Paula koji je ubijen, a zatim se transformisao u planetu koja ima svest, pre nego što je odleteo da širi dobre vibracije po celoj galaksiji. Jasno je – ništa od ovoga ne dešava se u Herbertovom romanu Dune.
„Duhovni ratnici“ okupili su se u Parizu. Vizuelne efekte trebalo je da radi Dan O’Bannon, koji je radio na debitantskom filmu Johna Carpentera, „Tamna zvezda“. Zle planete trebalo je da kreira HR Gigera, švajcarski umetnik specijalizovan za glatke, zlokobne biomehaničke užase. A veći deo muzike za film trebalo je da naprave britanske superzvezde – Pink Floyd, koji su upravo objavili osmi album „Tamna strana Meseca“.
Da vizualizuje svemirske brodove u filmu, Jodorowsky je angažovao Chrisa Fossa, britanskog umetnika poznatog po aerografisanim slikama na koricama romana Isaaca Asimova i po crtežima u revolucionarnom seksualnom priručniku „Radost seksa“. U uvodu koji je Jodorowsky napisao za njegovu kasniju knjigu slika, režiser objašnjava šta je očekivao od umetnika: „Dragulje, mašine-životinje, mehanizme duše… brodove-materice, predsoblja za ponovno rođenje u drugim dimenzijama… brodove-kurve pokretane spermom naših strastvenih ejakulacija… ornithoptere kolibrija koji nas vode da pijemo drevni nektar zvezda patuljaka dajući nam sok večnosti… gusenične rodove toliko velike da im repovi nestaju iza horizonta… mašine veće od sunca koje lutaju lude i zarđale – cvileći kao psi tražeći gospodara… misleće točkove skrivene iza meteorita kako čekaju kamuflirani kao metalne stene, da kap života prođe kroz te izgubljene galaktičke rubove da ugase žedne rezervoare sa psihičkim sekrecijama…“ Kako bi Foss tome mogao da odoli?
Glumci filma Dune Jodorowskog
Za ulogu mesije Paula, Jodorowsky je angažovao svog sina, Brontisa, koji je potom podvrgnut dvogodišnjem intenzivnom treningu borilačkih veština. (Brontis Jodorowsky je kasnije igrao Nicolasa Flamela u filmu „Fantastične zveri: Grindelvaldovi zločini“.) U ostatku njegove postave bili su Mick Jagger, David Carradine, Udo Kier i – Orson Welles, koji je pristao da se pojavi u filmu nakon što mu je reditelj obećao da će mu svake večeri do kraja snimanja kupovati večeru u njegovom omiljenom pariskom restoranu. No, Welles nije bio najveća i najzahtevnija zvezda filma Dune. Za ulogu cara galaksije, Jodorowsky je želeo da angažuje Salvadora Dalija! Kada su se sreli u hotelu San Regis u Njujorku, Dali je rekao Jodorowskom da je zainteresovan, ali da ima nekoliko uslova. Carski tron mora da bude „toalet napravljen od dva ukrštena delfina“, Dalijevi prijatelji moraju da igraju njegove dvorane i nije želeo da čita scenario: „Moje ideje su bolje“, obrazložio je Dali Jodorowskom. Imao je još jedan zahtev – u želji da postane najplaćeniji glumac u istoriji Holivuda, tražio je 100.000 dolara po satu. Jodorowsky je prihvatio, a zatim je skratio careve scene tako da bi Daliju bilo potrebno ne više od jednog sata, a ostatak njegovih replika izgovarao bi robotski dvojnik.
Koliko god da je ovo bilo vešto, snimati Dune postajalo je sve skuplje i skuplje – krajem 1975. godine Jodorowsky je leteo u Los Anđeles kako bi obezbedio poslednjih 5 miliona dolara kako bi film mogao da uđe u produkciju. Nosio je sa sobom specijalno odštampanu knjigu, veličine betonskog bloka, u kojoj su se nalazili scenario, Giraudov storyboard i dizajni Gigera, Fossa i O’Bannona. Svaki detalj je bio tu. Ipak, niko nije mogao da veruje da Jodorowsky sve to može da izvede, a producenti su se bunili i zbog dužine filma – Holivud je želeo da Dune traje dva sata, a Jodorowsky je mislio da bi 10 ili 12 sati bilo primereno. Producenti su odlučili da, ako će finansirati neku svemirsku operu o planetama i mladim herojima, onda to treba da budu Ratovi zvezda.
Iako Jodorowsky nikad nije snimio Dune, on i Giraud reciklirali su mnoge od svojih koncepata za seriju grafičkih romana, Incal, koji su počeli da se objavljuju 1980. O’Bannon je nastavio da radi na filmu Osmi putnk sa Ridleyjem Scottom i poveo troje kolega iz Pariza sa sobom – Girauda, Fossa i Gigera. U međuvremenu, ilustrovani scenario za film Dune počeo je da kruži po Holivudu i njegov uticaj, svesno ili nesvesno, možete videti u filmovima Flash Gordon, Terminator, Peti element i drugim naučnofantastičnim hitovima. Vizionarska ludost Jodorowskog imala je prilično veliki uticaj za film koji nikada nije snimljen. A da je snimljen, ko zna koliki bi to tek uticaj bio.
Fotografije: Pinterest
