Ako prošle nedelje niste gledali ili barem čuli za situaciju iz emisije Uranak u kojoj je gostovala Marija Ratković, mora biti da živite bez interneta, telefona, društvenih mreža ili bilo kog sredstva komunikacije. To možda i nije tako loše inače, a u ovom slučaju verovatno i dodatno korisno jer nema onoga ko je odgledao celu emisiju a da je to prošlo bez napada besa, nolpaze za smirenje želuca ili drugih pokušaja povratka u ravnotežu. Ipak, pored toga što ste sebi uštedeli živce koje bi tri člana emisije ozbiljno natezali, ostali ste i uskraćeni za izuzetno važnu Ratković lekciju smislene argumentacije, sagovorništva, pribranosti i doslednosti u pokretanju važnih ženskih pitanja čak i kad je to veoma teško učiniti i kada uspostavljanje dijaloga znači borbu.
Iako navodno zamišljena sa idejom da se uz osvrt na seksističke komentare tenisera Borisa Bekera, bavi borbom žena da ih više niko ne uznemirava i ne maltretira, emsija se u najmanju ruku pretvorila upravo u suprotno, i bila sinonim svega onog što je progrešno. Primer u praksi protiv čega se žene bore i onoga što želimo da promenimo, i suština svega što je naopako u stavu, perspektivi i ponašanju ljudi koji se isto tako bore da se patrijarhalna paradigma nikada ne promeni, nikada ne ode i ne napusti nas jer im baš kao ovakva odgovara. Emisija je imala sve problematično na jednom mestu: apsolutno neravnopravan odnos moći, izrazito toksičnu atmosferu, mensplejning na svom vrhuncu, i izjave problematične na toliko mnogo nivoa da bi svaka zaslužila posebnu analizu. Sve u svemu, umesto da uradi nešto korisno za žene i njihov glas, jedino što je uspešno urađeno jeste dokazivanje zašto je društvo prezrelo za promenu.
Ona koja, kao i uvek do sada, jeste radila nešto korisno za ženski glas, branila ženska prava, teme, razumnost komunikacije i poštovanje, razumevanje i slušanje kao vrhunske sposobnosti civilizovanog sveta, kulturnog dijaloga i ravnopravnog društva bila je Marija Ratković. Kao aktivistkinja, publicistkinja, teoretičarka, Marija spada u grupu žena koje su ozbiljno zadužile zajednicu. Pisala je stotine tekstova kojima se često i rado vraćamo o izazovima savremenog života iz pozicije žene, i autorka je knjige koja sumira važne teme jedne generacije a koja je postala hit od kako je izašla i od kada hajp ne jenjava. Učinila je mnogo da se ženski glas čuje a ženske teme postanu ravnopravno važan deo javnog diskursa, bila inspiracija, ohrabrenje i podrška za mnoge druge devojke, osvešćujuća sila kada je u pitanju tema reproduktivnog zdravlja i glasnogovornica ne samo u borbi za ravnopravnost i jednakost već i zdravorazumsko shvatanje stvari i njihovo nazivanje pravim imenom.
Prošle nedelje dok smo svi gledali u pravcu pomenute emisije i pitali se da nismo omašili godinu ili deceniju, i kako je moguće da emisija navodno posvećena ispitivanju tanane granice između udvaranja i uznemiravanja (koja odmah da se razumemo nije uopšte tanana, već veoma jasna i zove se pristanak) preraste u ozbiljno nepoštovanje rodne ravnopravnosti, Marija je bila podsetnik kako stvari treba raditi i kako delovati. Iako je u ovoj rubrici mogla da se nađe bezmalo puta do sada, ona je naša ovonedeljna Žena nedelje i pitali smo je da nam kaže kako se to menja svet i bori sa opštim mestima i predrasudama, i da li se nešto promenilo na tom planu.
„Definitivno se vidi promena. Žene više neće ćutati i ova stvarnost koju vidimo i čujemo sad – višeglasje različitih ženskih glasova je posledica više od 75 godina kontinuirane borbe. I to je potvrda našim bakama i mamama, drugaricama i saborkinjama koje su pomerale društvo malo po malo – borbom za obrazovanje, za školovanje svoje ženske dece, za rad u zajednici, za svoj dinar, za mala buntovništva koja možda niko nije video ni čuo. Možda se nekom čini to odjednom ili iznenada da su žene, čak i devojčice preplavile javnost svojim temama, da se previše priča o menstruaciji, abortusu, seksu ili porođaju o brushalterima, depilaciji, Olimpijadi i sportu, ljubavi i izdaji, nasilju i komplimentima, da smo neposlušne ni nalik bakama koje su ćutale, da zahtevamo više nego ikad – ali sve mi smo radile godinama i za nas su radili naše bake i roditelji da se osnažimo i ekonomski i obrazovno i zdravstveno i medijski da napravimo svet u kome ćemo i mi i naše teme biti dobrodošle.
Ne dam da su ženske teme trivijalne. Imam dovoljno znanja i naučni i filozofski aparat da doprinesem da potčinjene i potcenjene istine i iskustva dovedemo u fokus i da ih razmatramo politički. Otvorena sam oko mnogih pitanja, ne iz lične potrebe već zato što želim da se u javnosti obznani da je važna briga o mentalnom zdravlju, telu, seksu i ljubavnim odnosima, nasilju ili finansijskim problemima i mnogim mukama koje se kriju a koje nam često ograniče funkcionalnost. Moj posao su mediji ali moj posao je bio nemoguć dok se ne stvori kritična masa žena na odgovornim mestima koje će biti solidarne – pravi front da se zajedno suprotstavimo seksizmu, mobingu i izdržimo. Želja da promenim svet nije neka apstraktna ideja o boljem mestu za život nego jedini mogući način opstanka, ne mogu da radim svoj posao ni da živim od svog rada ako su mediji zatrovani seksizmom. Menjam društvo iz kranje sebičnih razloga – da napravimo mesta za sebe i za žene uopšte i mislim da se to dešava i to zahvaljujući mlađim generacijama. Kada sam imala 17 godina nisam mogla ni da sanjam da će se žene podržavati na način koji je sada uz društvene mreže moguć ni da će uspešne i uticajne žene biti posvećene mentorstvu i udaljene na klik. I baš zato što dugujem puno devojčicama koje sada rastu, voljna sam da svoj mir i svoju bezbednost menjam za to da budem javna ličnost koja će pokazati jednu drugu istinu, i ući u otvoren konflikt sa opštim mestima i predrasudama. Ali čak i konflikt u 21. veku je drugačiji – verujem da je bitno boriti se za bolji svet i za buđenje saosećanja i ljubavi.
Rekla bih da je moj način borbe ženski, feministički- žene su me naučile da budem čvrsta i uporna, snažna ali nežna i puna razumevanja, ne plašim se da uvredim bilo koga ali to ne želim, u javnom prostoru treba da postoji dijalog o idejama i ljudskim činjenjima a ne sukob ljudi ili još češće verbalno zlostavljanje nežnijih ili manje moćnih ili bezglasnih. Važno je pokazati da postoji smislena i prihvatljiva alternativa borbi do istrebljenja. Nisam ništa izmislila, Rozi Brajdoti to zove ponovno uspostavljanje subjekta kroz materijalno izgrađen osećaj odgovornosti i etičke uračunljivosti prema društvu i okolini“.
