Pretraga

\"Allen v. Farrow\": Istina je negde tamo

"Allen v. Farrow": Istina je negde tamo

Tekst: Jordan Cvetanović

U vremenu opšte neizvesnosti i sve prisutne tenzije, svakog dana ispliva neka nova odvratna afera. Ranije, kada smo živeli u ono doba skandala kao što je čuveni slučaj Monica Lewinsky iz Ovalnog kabineta, nekako se činilo da svet ipak deluje po malo čednije nego što se to čini danas. Prateći vesti i ono što se dešava oko nas, stiče se utisak da više niko nije siguran i da svaka porodica krije mračne tajne o kojima može komotno da se snimi dokumentarac u više nastavaka.

"Allen v. Farrow": Istina je negde tamo (фото 1)

Bilo me je strah da pogledam najnoviji projekat HBO documentaries produkcije o intrigantnom slučaju Woody Allen protiv Miae Farrow i obrnuto. Pre svega jer me uznemiravaju lične priče zlostavljanja dece ili bilo kakve porodične patologije iz dubina podruma, da bih mogao tako da provedem relaksirani vikend, a s druge strane pripadam onima koji obožavaju njegove filmove. Sebično nisam hteo da zauvek uništim sliku o geniju iz New Yorka, koji svake godine snimi po jedan film za koji se teško može reći da je holivudsko đubre. I prošlo je više od mesec dana od premijere “Allen vs. Farrow”, koji je za kratko vreme ozbiljno podelio obožavaoce i jedne i druge strane, tako da sam jednostavno morao da vidim o čemu se radi. I iskreno, ne znam šta da mislim nakon četiri epizode odgledane u dahu - imao sam osećaj kao da sam neko kome se neko ispoveda saopštavajući jezive istine i ako ne odem to odmah da prijavim, zauvek ću nositi taj greh na duši, a istovremeno u meni se javio odbrabeni mehanizam kao kada znate da vam neka reklama prodaje priču ili sliku koja u stvarnosti, zapravo, nije takva.

Ko je ovde ubica?

Dodatni problem je, čini mi se, što se u filmu “Allen v. Farrow”, režiseri Kirby Dick i Amy Ziering poigravaju sa dva snažna trenda današnje popularne kulture: prvi je zapravo ogroman apetit za istinskim krimi dokumentarcima, a drugi je, preispitivanje prošlosti, osvrt na neko daleko vreme kada ljudima nije padalo na pamet da treba da se bore za socijalnu pravdu. Ova dva elementa su ključne karakteristike i ovog filma, jer ukoliko krimi-dokumentarac ne prati određenog ubicu ili konkretan slučaj, lepota ovog žanra leži u njegovoj dvosmislenosti, jer tada se publika pretvara u detektiva koji će da vam presudi, baš kao što je to slučaj sa podcastom “Serial” ili Netflix evergreenom “Making a Murderer”.

Zato slučaj "Allen v. Farrow" predstavlja idealan materijal za ovakvu vrstu dokumentarne sage, s obzirom da se nikada do kraja nije znalo kako stoje stvari - uvek je bilo previše nejasnoća, od kojih su mnoge zaboravljane ili kako to većina voli da misli, zataškane. Na primer ranih 90-tih, svi smo bili više skandalizovani vezom Woodyja i Miaine usvojene ćerke Soon-Yi Previn, nego što je bilo ko pominjao uopšte zlostavljanje deteta u potkrovlju. Ali, od 2014. godine, kada su Dilan i Ronan započeli hrabro da govore protiv svog oca, javnost i mediji su jedva dočekali da dobiju novu kost za glodanje, usredsređujući se na tvrdnje o pedofiliji i odvratnom zlostavljanju dece.

Nismo obavešteni

"Allen v. Farrow": Istina je negde tamo (фото 2)

Doduše, kapiram da nema čoveka na planeti koji bar jednom nije pomislio da čudni dekica sa naočarima koje nikada ne menja i kariranim šeširićem, koji nekontrolisano priča, nije sav svoj. Uvećanju sumnje ide u prilog i činjenica da su sam Allen i Soon-Yi Previn odbili su da učestvuju u ovoj mini seriji, iako su se nedavno oglasili i preko svojih potparola da ih autori filma nisu na vreme “obavestili”. Sve to zajedno, uključujući i onu konferenciju za novinare iz 1992. godine, gde Allen izgleda uvežbano ožalošćen i slomljen, teško da može da pokrije strašne tajne koje izviru iz, na prvi pogled, idličnog doma Mie Farrow. Dijapazon tvrdnji koje sve osobe iz najnovijeg dokumentarca iznose dobrano oslikavaju njujorškog intelektualca kao još jednog u nizu bahatih, perverznih predatora koji misli da zahvaljujući novcu i statusu može da radi šta mu je volja.

Zaista je teško presuditi u ovom slučaju, naročito kada postanete svesni da se autori nedvosmisleno i nekritički stavljaju na jednu stranu, što je i prirodno - na stranu slabijeg i stranu žrtve. Iako je poznato da, a sada sve više, lažne prijave zlostavljanja su jako retke, publika u ulozi porote koja pažljivo prati saslušanja iz epizode u epizodu, zbunjeno traži još dokaza kako bi čiste savesti mogla da kazni počinioca. U međuvremenu, mnogi su se zakleli da više neće gledati filmove Woody Allena, a meni se kao njegovom velikom obožavaocu nametnulo ono čuveno pitanje da li zaista treba odvajati umetnost od privatnog života? Uvek sam tvrdio da ne, jer ako umetnik ne živi u skladu sa delima koje stvara, znači da masno laže i da nas vrti oko prsta. U tom smislu, bojim se da je nemoguće njegove filmove više gledati istim očima, mada koga je briga, jer iz njegove perspektive osobe sa jednom nogom u grobu, on je uradio sve što je oduvek želeo.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor