Dobre su šanse da vam je “Bekdel test” (Bechdel) poznat barem po imenu, a priča o njemu ide ovako. Američka strip autorka, Alice Bechdale je analizirajući kinematografiju iz feminističke perspektive i pitajući se koliko filmova sadrži stvarno smisleno konverzaciju između dve žene uspostavila kriterijume koje treba da ispunjava film da bi prošao “Bekdel test”. Minimum dve žene, u istom kadru, koje pričaju o bilo čemu što nisu muškarci ili ljubavni život. Naizgled veoma jednostavno, ali za čudo (ili ne?) ne ispunjava ga baš puno filmova, i od kada je Bechdel uvela ovu kategoriju neretko se o filmovima razmišlja i kroz ovu prizmu. I ne, naravno da nije problem u tome ako žene u razgovaraju o problemima sa partnerom, zaljubljenosti ili prolasku iste, ali jeste problem ako razgovaraju samo o tome. Kao prvo, zato što nije tačno i realno jer pričamo o koječemu što nisu muškarci- od egzistencijalnih kriza preko preporuka knjiga do planiranja putovanja, a kao drugo zato što nam jasno stavlja do znanja koja je pozicija ženama dodeljena a sa njom i teme za koje se smatra da su ženama prikladne što je, sveukupno posmatrano, ne baš laskavo i u priličnoj meri netačno predstavljanje žena. I to ono, koje je u teoriji umetnosti i teoriji kulture nosi ime “male gaze” jer je zapravo ništa drugo do prikaza žene iz muške perspektive iliti onoga što muškarci misle da znaju o ženama.
Nešto slično se događa i kada je u pitanju reprezentacija seksa i ženskog orgazma u filmovima i serijama. Ako je verovati onome što vidimo na ekranima (a treba uzeti u obzir da mnogi koji odrastaju i seksualno sazrevaju veruju jer imaju filmove i serije kao jedan od osnovnih izvora saznanja, i da je s toga izuzetno važno biti oprezan koje se informacije i kako plasiraju) mogli bismo da zaključimo da mahom sve žene mogu da dožive orgazam čisto penetracijom, kao i da se to događa pri gotovo svakom seksualnom odnosu i da sve obično prolazi lako i genijalno. Istina je pak daleko drugačija i studije pokazuju da svega 6-10% žena uspeva da doživi vrhunac na ovaj način, što nas ostavlja sa dobrih 90% kod kojih je nekako drugačije. Kako? O tome svaka zna iz ličnog iskustva koje u ćaskanju možemo i da podelimo, ali definitivno nije nešto o čemu čitamo ili što možemo da vidimo na ekranima preterano često. Ako tome pridodamo i fantastični svet porno filmova koji su tek nerealni kada je u pitanju žensko zadovoljstvo dobijamo računicu da u većini slučajeva pored maštarija gde žene svršavaju na pogled a kamoli više, od stvarnosti nema ni s.
Bilo bi veoma teško pronaći nekoga ko nije gledao kada je “Hari upoznao Sali” i ko se ne seća priče Meg Ryan o tome koliko muškarci zapravo ne poznaju žensko telo i koliko su nesposobni da provale kada žena lažira orgazam. Svi se sećamo i legendarne scene u kojoj Meg, da bi dokazala svoju tvrdnju, u sred restorana, za stolom i “na suvo” glumi da doživljava orgazam i iako je uloga te scene bila prvenstveno da bude komična, pokazala je gde su sve naši problemi, nesporazumi i tačke spoticanja kada je seks u pitanju, i tačno je da su i danas 30 godina kasnije seksualne scene mnogo više nalik na Megino glumatanje nego što su bliske realnom i stvarnom što je razlog iz kog je pokrenuta kampanja Clit Test koja ima za cilj da ispravi neke pogrešne postavke u popularnoj kulturi.
Autorke projekta i kampanje kažu da im je cilj da promovišu onaj sadržaj u popularnoj kulturi koji razbija tabue i mitove o ženskoj seksualnosti prikazujući je realno, i na svom Instagram profilu redovno selektuju naslove koji “prolaze” klit test. Onih drugih koji fejluju je daleko više, ali je veoma utešna činjenica da je većina naslova koji prolaze zapravo veoma novo na ekranima, što znači da je neki preokret počeo svakako da se događa a kampanja može samo da potpomogne. Tako se na pass listi nalaze: “Saint Frances”, “Sens8”, “Chewing Gum”, “Naslednici”, “Run”, knjiga Bernardine Evaristo “Girl, woman, other”, “Insecure”, “This Way Up”, “Sex Education”.
Kako i same kažu cilj cilj projekta nije da javno proziva one koji nerealno prikazuju sve, nego da pokaže svetle primere i umesto prikazivanja seksa kao još jedne potvrde predominantne muške perspektive donese ženski, stvarniji pogled na stvari. “Stalo nam je da se napravi pozitivna, inkluzivna kampanja, koja bi kroz popularnu kulturu utemeljenu u realnosti, pozvala devojke i žene da upoznaju svoje telo i sebe, i proslave žensko iskustvo, seksualnost i zadovoljstvo i pozitivan stav prema telu i njegovim različitim potrebama i posebnostima”. Uz sjajne komentare i podršku mnogih poznatih ali i akademskih imena iz naučnih krugova, “klit test” ima šanse da postane novi “Bekdel” po kom ćemo moći sasvim lepo da kategorišemo da li je nešto yey or ney kada je u pitanju „female gaze“ i iskustvo.
