Epizoda: Rušimo rekorde
Film „Dauntonska opatija“ je prvog vikenda prikazivanja pretekla i najnoviji intergalaktički triler sa Bredom Pittom i peti nastavak Stalloneovog „Ramba“. Mada iskreno sumnjam da je bilo ko iznenađen što je „Rambo“ ostao u prašini (iza bilo koga), situacija je sigurno bila ozbiljno iznenađenje kada je „Ad Astra“ u pitanju, pogotovo sada kada se Bred Pitt vozi na poslednjem Tarantinu i gradi imidž novog Roberta Redforda. Lično, iako sam teški filmofil, nisam imala pojma šta da očekujem po pitanju tog famoznog opening weekenda kada je Daunton u pitanju. Nisam ga doživaljavala kao potencijalni blockbuster, možda zato što ne umem da razlikujem stvarnost od fikcije pa ne očekujem da bajka o britanskom plemstvu uključuje vulgarne novčane izveštaje. Predviđanja nisam čitala pošto apsolutno prezirem listanje svih kritika pre nego što se ide u bioskop i poveravanje izbora bilo kakvom sajtu (vi koji to radite, znate ko ste!). U bioskop sam otišla čim je film počeo da se prikazuje.
Gledala sam seriju, i to više puta, pretežno zahvaljujući svojoj majci kod koje mi se čini da je Lady Mary uvek na ekranu i uvek u nekom ciklusu ponavljanja. Imam i posebnu sklonost ka britanskim serijama uopšte. Volim tu BBC ili ITV estetiku, kamen i zelenilo, hladno vlažno svetlo. Uglavnom ne podnosim sapunske opere. Serija „Dauntonska opatija“ na neki način to jeste ali je upakovana u meni apsolutno neodoljiv paket – od glumaca, upadica, odeće, enterijera, muzike, sve do repa psa Lorda Granthama kojim počinje špica serije – još jedan dokaz da ću progutati sve ako mi pakovanje do kraja pogodi žicu. Šta ću, takva sam.
Ako bih krenula da analiziram film, brzo bismo došli do činjenice da nisam oduševljena. Kao prvo, finale serije je bilo sve samo ne promašeno (scenaristi “Igre prestola” bi, koliko čujem, imali štošta da nauče). Sve likove smo, nekako, ostavili na pravom mestu. Zato je vrlo teško nastaviti takoreći tu gde se stalo, a da se ne izgubi poenta ili ne pretera. Film, nažalost, čini upravo to: nastavlja radnju dve godine nakon završetka serije i smešta je u 1927. godinu, ali Julian Fellowes, tvorac i scenarista kako serije tako i filma, ne insistira na dubokoj drami po svaku cenu ako nije izvodljiva. Njegovo rešenje: ozbiljne drame u filmu ni nema. Svi napeti momenti zasnovani su na površinskim napetostima. Duboki konflikti, oni koji razvijaju likove, jednostavno ne postoje. I to je, verovali ili ne, u ovom slučaju srećna okolnost. Ceo film je naguran skup svih onih zavodljivih momenata koji su seriju meni učinili neodoljivom i kako onda da se žalim? Gledanje mi je iskreno prijalo.
Čini mi se da tu leži i jedan od razloga zbog kojih je „Dauntonska opatija“ oduvala „Ad Astru“: svi potcenjuju moć filmova napravljenih da se zbog njih osećamo dobro. Ne napeto, ne uplašeno, ne na ivici sedišta, ne kao ventil za ljutnju, strahove, strasti ili prostakluk. Bez eksplozija. Dakle, film Dauntonska opatija je savršeno zabavan. To što se praktično radi o materijalu za bar četiri epizode natrpanom u dva sata očekivanih gegova, apsolutno mu ne smeta. On je iskreno duhovit. Ako volite seriju, volećete i film. Ja umem da budem veliko gunđalo, ali eto… Po toj logici, gotovo da sam sigurna da važi i suprotno. Više me je zbunjivalo kako će reagovati oni koji se o seriju nisu ni očešali i koji nemaju pojma o legendarnim izjavama Dowager Countess koju igra famozna Dame Maggie Smith uz onaj izraz kao da joj uvek nešto blago smrdi pod nosom. Odgovor koji sam dobila me je iznenadio – i ti ljudi su mahom uživali.
Drugi činilac za koji verujem da je važan za ogroman finansijski uspeh filma je sledeći: uglavnom zanemarena starija populacija, upravo ona koja voli seriju, a koja da se ne lažemo, baš i nema mnogo opcija na repertoaru. Tu ne mogu da se ne zapitam – ako je “Crni panter” poleteo zahvaljujući do tada potcenjenoj i zanemarenoj publici koju ne čine belci, a “Čudesna žena” iliti “Wonder Woman” i “Kapetan Marvel” svoj novopronađeni kulturološki uticaj duguju isto tako nezarezivanim ženama, da li je ovo početak novog talasa? Ne verujem da će ova novootkrivena opcija za zaradu ostati neiskorišćena. Ako se usput desi i nešto dobro i lepo – super.
I dok je većina onih koji su radili na filmu već govorila o eskapizmu i „Dauntonskoj opatiji“, u samoj Engleskoj podigla se još jedna struja, Julian Fellows je u nekim člancima optužen za propagiranje Bregzita. Uz kadrove koji oduzimaju dah, istina jeste da Fellowes servira i relativno problematične ideje o klasnoj (ne)jednakosti, mestu žene i svim vrstama na koje može, i treba ako želi, da bude ispunjena, pa čak i psihičkom porodičnom nasilju. Ali, da se ne lažemo – „Dauntonska opatija“ je film o prošlosti, o eri koja je nestala. Jadan od njegovih najjačih aduta jesu #wealthporn #fashionporn #houseporn. Na jedan čudan način, ovaj film je poput neke ekstravagantne drugarice koju ne vidite godinama, a kada je sretnete, uprkos tome što se vreme menja, ona je i dalje ista u tom promenjenom svetu. Vrlo je moguće da to jeste suština i serije i filma: mesta kao što je Dauntonska opatija preživljavaju razne transformacije koje vekovi nose ali ostaju da stoje, grandiozna kao i uvek.