Od 5. do 8. decembra u Domu omladine Beograda održaće se 11. Međunarodni festival LGBT filma „Merlinka“ i ove godine ima francuski fokus. Tokom tri dana trajanja festivala, u sve tri sale Doma Omladine biće prikazano 120 igranih, dokumentarnih i kratkih filmova LGBT tematike, a kako je malo dana i puno dobrih filmova, pitali smo Dragana Jovićevića, urednika kulture u NIN-u i člana žirija Merlinka festivala, da nam mahne nekom zastavicom i kaže šta da nikako ne propustimo.
Verovatno više nego ikada dosad, festival Merlinka biće u jedanaestom izdanju najbliži ideji jednakosti, kako među ljudima tako i sa filmovima. Počev od slogana – Liberté, égalité, queernité – pa do vrlo bogatog programa, Merlinka pokriva širok opseg onoga što je obeležilo minulu godinu na planu filma sa kvir tematikama, ali i pratećeg koji se tiče tribina, izložbi i performansa. U toku samo četiri dana, od 5. do 8. decembra, Merlinka će prikazati više od stotinu filmova u nekoliko programskih celina, i sa nekoliko potencijalnih iznenađenja. A za nagrade će se takmičiti filmovi u odvojenim programskim celinama – za najbolji dugometražni igrani, najbolji dokumentarni, kratki i animirani film. To samo usmerava tematski određen festival ka njegovoj sve preciznijoj koncepciji.
Ono što je očigledno, jeste da bi sem kvir tematike, zajedničko za filmove bilo da se njihovi junaci nalaze u vrlo čudnim kulturnim (najčešće muzičkim) okolnostima, te da su našoj pažnji za preporuku radnju privukli filmovi u kojima se dramska radnja pokreće muzikom, bilo da je u pitanju tradicionalna lokalna ili moderna andergraund scena. Top preporuke:
Film kojim startuje festival. Ujedno i film o kome se tako mnogo pričalo i diskutovalo. Radnja filma, o dvojici plesača tradicionalnih plesova koji se prepuštaju emocijama, izazvala je žestoke reakcije u matičnoj zemlji Gruziji još od trenutka kada je scenario napisan, te je reditelj Levan Akin morao da ga realizuje u Švedskoj, a da pritom ni korak nije odstupio od želje da se kroz klasični melodramski okvir obračuna sa tradicionalističkim kanonima. Kao rezultat, film“ A onda smo plesali“ je jedno istovremeno i hrabro i dirljivo ostvarenje, koje na specifičan način budi duboke emocije kroz folklorni ples, pokrete i melodije, koji u svojoj suštini imaju prikriveni kvir sadržaj. Naravno, kada se on otkrije na stilizovan način, kao što je to slučaj sa filmom Levana Akina, bura je neizbežna.
Ukratko, ne propustiti! I u ovom filmu sve kreće od muzike, zapravo od jedne operske trupe u kojoj se slučajno nalaze jedan (treba i reći) zgodan uterivač dugova i jedan pevač, a sve se to događa još osamdesetih godina u Vijetnamu. I tamo kada umetnost susretne život, kako je ujedno i slogan ovog filma, više nije ništa kao što je nekada bilo. Jer reditelj Leon Le ne dopušta da njegov film izgubi svoju ritmizovanu egzotičnost ni jednog trena tokom devedesetominutnog trajanja, te umnogočemu zahvaljujući njegovoj ličnoj strasti prema priči i junacima, čak i ono što je konvencionalno u samoj priči gleda se bez daha.
Iznenađenje godine! Kroz priču o momku koji tek slučajno otkriva da postoji tamo neki drugi svet, u koji se daleko više uklapa od onoga koji ga žulja i u kome se stoga ne snalazi, meksički reditelj Hari Sama zapravo tka deo i sopstvene priče, čineći od filma kvazi autobiografiju. Nemirna kamera i neodoljivi snimci načinjeni super osmomilimetarskom kamerom, doprinose utisku nečega što je istinski proživljeno, i to u nečemu što je za ovaj deo sveta velika nepoznanica – rađanje meksičke pank new wave scene sredinom osamdesetih, zajedno sa seksualnim oslobađanjem. Naravno, već pretpostavljate, muzika i kolorit daju ovom ostvarenju sasvim originalan prizvuk, baš kao i taj ironičan naslov, koji sam po sebi intrigira.
Ovaj film preporučujem, a i ostatak retrospektive Antonyja Hicklinga, specifičnog andergraund autora, koji je bio prvi internacioalni gost koji je ikada posetio Merlinku, još 2012. godine, sa svojim filmom „Little Gay Boy Christ is Dead“. Ko je tada bio u prilici da se upozna sa radom koji je ovaj enfant terrible napravio, znaće tačno šta može da očekuje na retrospektivi, koja će da obuhvata i filmove koje je nakon toga snimao, među kojima je i pomenuti „Frig“, nastao prošle kalendarske godine. Ostvarenje je po svemu specifično te je svakako teško govoriti o njemu. Prava bi preporuka bila – čik da odgledajte do kraja, pa da posle pričamo o njemu… Jer „Frig“ je eksperimentalno ostvarenje o mogućnosti i značaju čoveka kao bića u vremenu potpunog kolapsa sistema i ljudske svesti. U takvom konceptu, sve je moguće, pa i ono šta se u filmu dešava. Hickling je produžena ruka Pier Paola Pasolinija ili Tinta Brassa, koji su jednako bili ozlojeđeni zbog položaja – kako svog, tako i čoveka u društvu danas. Mnogima je već sada jasno šta ih sve u filmu očekuje.
