Karantin možda i nije najsrećnije odabran trenutak da se gleda priča o dve osobe zarobljene u predgrađu iz kog nema izlaska, ali imam neki blagi utisak da je upravo taj osećaj relatibilnosti presudio da ga gledam baš tada. Mi podlegli ograničenom kretanju i policijskom času, a ovo dvoje mučenika idu u krug danima na istom mestu, samo što im je objektivno još i mnogo gore i bezizlaznije. Ako bi ovaj film trebao da se opiše u dve reči one bi sigurno bile: pastelni pakao. Ako bi bilo malo više prostora za razradu teme onda bi to izgledalo ovako: Jesse Eisenberg i Imogen Poots su u ulozi Toma i Gemme, mladog para koji je u potrazi za domom. Gemma je učiteljica u školi, Tom baštovan, dakle srednja ili možda čak i niža srednja klasa koja definitivno nema previše opcija na raspolaganju jer nema ni previše novca da svoje snove pretvori u stvarnost.
Predstavu o idealnom životu u idealnom predgrađu u njihovim uslovima donekle najbliže ispunjava naselje Yonder koje je još uvek u procesu izgradnje ali postoje delovi koje mogu da obiđu. Yonder im predstavlja prilično čudan lik po imenu Martin koji pomalo izgleda kao neko ko bi se savršeno uklopio i u seting filma “Isijavanje”. Tom je sumnjičav prema njemu, ali Gemma želi da konačno žive kao i svi ostali i imaju svoj prostor i svoje gnezdo, i pristaje na sve pa i na Martinovu bizarnost. Tako, kreću za njegovim kolima put Yondera koji je kako Martin kaže: “Dovoljno blizu. I dovoljno daleko. Baš idealna distanca”. Nakon što jednom stignu u Yonder u kuću broj 9 ona postaje njihovo trajno prebivalište koje nisu planirali.
Film prati standardno građenje priče jer ima zaplet, i neku vrstu kulminacije, ali obrt i rasplet u potpunosti izostaju. Nema srećnog kraja, nema rešenja, nema nikavog olakšanja kome se toliko nadamo. Totalna agonija, ali bez ekstaze.
Ako bi ovaj film trebao da se opiše u dve reči one bi sigurno bile: pastelni pakao.
Da sam se osećala sjajno kada se „Vivarium“ završio, definitivno nisam, a još je čudnije što je taj bizarni osećaj bezizlaznosti i nemanja izbora nastavio da me prati i kasnijih dana, a da budem totalno iskrena i sad se javi, i s vremena na vreme uhvatim sebe da niodakle razmišljam o njemu. Kada god vidim neku savršeno simetričnu scenu iz filma, uhvati me jeza jer u ovom filmu vidim prokletstvo onoga što mnogo nas najviše plaši. Život koji nije ovako banalno skučen ali jeste izvesno ukalupljivanje u kome se stvari rade rutinski, bez puno smisla, i bez pitanja “zašto?” Završiš fakultet, pronađeš posao, nađeš partnera, “smiriš se”, preseliš se, venčaš se, dobiješ dete, odgajaš dete, game over. Propisan recept za srećan život tako nekako izgleda, a u stvarnosti su prilično velike šanse da si tu i da nisi zadovoljan, još veće ako nisi ni blizu.
Tom i Gemma su prototip predstavnika srednje klase. Surovo zvuči, ali su tako i građeni kao likovi da budu društveni mediokritet koji se ni počemu ne izdvajaju. Nikome ne smetaju, ni protiv koga se ne bune, nikoga ne oduševljavaju, niko ih ne obožava, niko ih ni ne mrzi. Tu su gde su i vode svoje živote kako najbolje misle da treba, kako su naučeni i društveno ustrojeni. U duhu savremenih teorija i kritika društva “Vivarium” bi bio prikaz društva koje želi mnogo više od svojih mogućnosti i svog života, u kom se nekako ništa veće nije desilo osim sve većeg i većeg ropstva loopu i to je ono najstrašnije u njemu. Podseća da ne postoji osoba koja nije imala grandiozne ciljeve i ideale, ali je malo onih koji pri tome i ostanu jer valjda kako vreme odmiče, a život počinje da se komplikuje, sve što smo želeli ume nekako da se iskruni pod različitim “trebalo bi” i ostane samo u tragovima, kao podsetnik da se nekada želelo mnogo više za šta se nije imalo snage, prilika, volje pa su se u međuvremenu hrabre ideje zamenile jednostavim. I nije ni to problematično, kada je iskreno, i dolazi izunutra, ali jeste kada deluje da je to jedini sistem po kom treba raditi stvari jer je društveno prihvatljivo.
Jer Tom i Gemma su najbukvalnije moguće zarobljeni u heteronormativnoj strukturi onoga što bi svaki par “trebalo” da uradi kako godine prolaze, i što je najgore, nisu sami u ovoj noćnoj mori
Jer Tom i Gemma su najbukvalnije moguće zarobljeni u heteronormativnoj strukturi onoga što bi svaki par “trebalo” da uradi kako godine prolaze, i što je najgore, nisu sami u ovoj noćnoj mori pošto kako Yonder otkriva, i u paralelnim svetovima je isto. I to isto čeka sve, ili barem heteroseksualnu srednju klasu kojoj se ova fantazija savršenog života primarno i prodaje. I istina, danas je sve daleko manje striktno, manje nas pogađaju konvencije, i mnogo je prirodnije za ljude bilo kog pola da budu nevenčani, bez dece, bez imovine bilo da je to stvar ličnih izbora ili finansijskih ograničanja. Ali ipak, i u tom slobodnijem svetu, slika srećnog života koja je jednaka stabilnosti i sređenosti, i podrazumeva bračni par, decu, kredit ili hipoteku za kuću, još uvek dominira svetom, kao model života po difoltu, ma kako mnogi u njemu možda i ne bili istinski srećni, jer na kraju dana, šta god radio ili ne radio čini se da je pravi savršeni život za kojim se teži smešten negde nedefinisano, kao i sam Yonder. Dovoljno blizu. I dovoljno daleko.
