Gledali smo film "Persuasion" o kom svi pričaju i pitamo se: U čemu je poenta?
Odmah da nešto razjasnimo: "Persuasion" zaista nije film koji zaslužuje neku ozbiljnu kritiku. I kad kažem "kritiku" mislim ni pljuvanje, ni analizu. Nije neprijatan za gledati (osim nekoliko cringe momenata ali bože moj), niti je najveća glupost koja nam se servira, niti je najiritantnija ni najnetačnija istorijska drama ili romantična komedija (pošto bih ga prvenstveno ipak svrstala u tu kategoriju). Dakota je, ruku na srce, sama po sebi iznad očekivanja i sa onim što joj je dato - super je odradila posao.
Pa zašto onda uopšte kuckam po ovoj tastaturi? Zato što je, kao celina, savršen primer(ak) nekoliko poprilično bezveznih trendova skupljenih na jednom mestu, trendova od kojih je trenutno skoro nemoguće odbraniti se.
Prvi na listi, i svakako najtužniji, jeste globalni trend po kom se zapravo potcenjuje publika. I njena inteligencija, i njen senzibilitet, mogućnost koncentracije i sposobnost razumevanja situacija i vremena. Iz toga razloga, film počinje kao 1 na 1 prekopirana scena iz prvog filma o Bridget Jones ali uz dekoraciju sa (fakat prelepim) tapetama u DeGurnay stilu. Dakota se razvlači po svojoj sobi, baš kao i Bridget (namerno za jednu koristim ime glumice, a ne lika, dok drugu zovem imenom lika), nateže flašu crvenog vina - pošto Austen valjda nije znala za vodku, mada ne znam zašto nema vodke kad ih ništa nije sprečilo da ubace druge stvari koje bi spisateljici bile apriori strane) - i kuka o svom ljubavnom životu, odnosno nepostojanju istog, pošto je single. Tim rečima. Malo sedenje na podu uz flašu, malo plakanje u bakarnoj kadi, malo lice u jastuku dok leži kao proštac. Uz neizostavnu naraciju u gorepomenutom Bridget Jones stilu, koju, kad je Bridget u pitanju obožavam.
Dobija se automatski utisak savremenosti ali je ona potpuno nepotrebna i površna zato što je svedena na manir, a ne na suštinu. Tema o kojoj se radi jeste univerzalna, nismo lobotomirani pa da je ne skontamo ako nije upakovana u stereotip single tridesetogodišnjakinje sa kraja XX veka. Zar ne?
Ovaj vajb potcenjivanja gledalaca provlači se kroz ceo film, a čak i meni koja nemam baš uvek previsoko mišljenje o inteligenciji većine je malo preteran. On se ne ogleda samo u šatro-modernizmu već i u tome da je tim lažnim modernizmom priča izgubila uverljivost. On je raspršio svu tenziju, rečju sve razloge zbog kojih likovi prave određene izbore učinio toliko neuverljivim da cela priča odjenom više nema smisla, a svi likovi osim Dakotinog koja se generalno super snašla u svemu ovome, učinio dvodimenzionalnim karikaturama od (tankog) kartona.
Dok se Dakota i sporedni likovi nasumice frljakaju feminističkim izjavama, te izjave se, ma koliko bile istinite i stvarne, odjednom svode na nivo bumper stickera za fintess entuzijaste i gube svu težinu koju im je pero Jane Austen dalo. A kad su izašle iz njenog pera, imale su težinu. Zato što su bile u kontekstu društvene opresije koja je bila jača i sveobuhvatnija od ove današnje. Ne mislim da je danas naivna, daleko od toga. Ali dok gledate "Persuasion" dobijate utisak da se radi o društvu u kom letuckaju leptirići pored mora, mačke i psi žive u ljubavi, svi jedu kolače (doduše neko macaroons, a neko siroma' sirotinjsku pitu s višnjama), udovice otvoreno pričaju o seks-putovanjima i žene ućutkuju muževe uz reči "Dragi, ženi nije potreban muškarac da bi bila srećna." Sve legit kad bi se radilo u "Bridgertonu". Ali ovo nije "Bridgerton" već adaptacija koja se trudi da nas ubedi da je u toj emancipovanoj idiličnoj atmosferi, neko bio toliko stegnut i uplašen okovima društva da je odbacio jedinu ljubav u svom životu isključivo zbog rigidnih normi. Normi koje nigde drugde u filmu, praktično, ne postoje.
To što su svi likovi osim glavnog svedeni na karikature, uopšte ne pomaže. Taj dotični kapetan "ljubav mog života" izgleda kao da ne bi umeo da u pustinji proda vodu, a kamoli da bi neko iole za njim patio 7 godina. Prisustvo nula. Karakter isto tako. Gluma, nula puta nula. Jasno mi je na šta su ciljali, na neku uzdržanu varijaciju na Darcy temu ali, eto, nije se desila. Delom sigurno zbog toga što realno u celom filmu nema od čega da bude uzdržan, a kamoli misteriozan. Lik kapetana Fredericka Wentwortha izgleda kao da nema nijednu jedinu misao u glavi, već samo promaju. Nekako mi nije ni kriv zbog te promaje, kad glumac jednostavno nema konteksta za koji da se uhvati, svaki pravi pokretač mu je oduzet praznim manirizmom koji caruje filmom.
Naravno da savremena adaptacija napravljena isključivo da se dopadne i u paničnom strahu da je niko ne napadne, ne može da prođe bez još jedne štrikle na skali političke korektnosti pa je pola glumaca druge etničke pripadnosti, a ne bele.
There, I said it.
Naravno da mi ne smetaju glumci kao takvi ali ovaj izbor je, u ovom konkretnom slučaju, jednostavna mana (za razliku od, opet ponavljam, "Bridgertona"). Evo i zašto: svaka podela uloga treba da bude u službi priče, ne da bi se Twitter skinuo sa vrata. Idilična slika mešovitih brakova i svakodnevice u kojima se ljudi svih rasa i boja u vreme kralja Georga po Engleskoj šetaju ruku pod ruku i dele visoke položaje, je poslednji ekser u kovčegu atmosfere društva u kom se prave izbori koji su katalizator originalne priče. Nema društva, nema atmosfere, nema izbora, nema priče već samo prazno naklapanje.
Znam, nešto iznad sam spominjala univerzalnost narativa, pa zar ne bi trebalo da to uključuje sve? Naravno da bi. Na žalost, u "Persuasion" bućkurišu, sve je izgubilo na težini, pa i to, zajedno sa feminizmom.
Pored toga, sve više mi se nameće jedno drugo pitanje: kuda će nas odvesti ovaj reverse white washing? Ne mogu da se otmem utisku da je u nekim slučajevima, i konkretno u ovom, on zapravo suprotno od onog za šta se izdaje. Time što se "lako briše" ono što nekada nije valjalo, za 20 godina dobićemo - pogotovo u delovima sveta koji nisu rasno izmešani - lažnu sliku o istoriji i gotovo svim epohama. Zbog čega je ta lažna slika postala zahtev? Belcima će biti lakše da se ne sećaju da su terorisali pola sveta? Odakle nam pravo da nam bude lakše?
Ako je pokretač narativa u društvenim okolnostima i one su opresivne, onda ta opresivnost u priči treba da se oseti svuda i da, treba da bude jasno da je društvo bilo diskriminatorsko po raznim osnovama, te podređeno belom (strejt) muškarcu. To je jednostavna činjenica.
Ovo nije genijalni Tarantinov film "Đangova osveta" u kom je svaki "istorijski netačan" izbor ne samo smislen nego bolno smislen i neophodan. Koji vas udara pravo među oči. I to pravedno, pa vam se danima posle vrti u glavi. "Đangova osveta" je borba, to je stvar urađena kako treba.
Bilo kako bilo. "Persuasion" svakako nije Tarantino, nije čak ni prava adaptacija romana Jane Austen. Njene (retke) rečenice bukvalno štrče i bodu, kamen su spoticanja u scenariju. Kada se pomirite sa tim i ne očekujete od njega pronicljivost koja deluje prirodno i inspirativno ili osećanja koja deluju uverljivo, već se spremite na jednu vizuelno dopadljivu limunadu - može da prođe.
Kao što sam rekla, nije najgora stvar koju danas možete pogledati.
