Neobična stvar se događa u svetu filma i serija, pa tokom prošle i u ovoj godini sve ćešće svedočimo oživljavanju starih priča, i povratku vek i po, dva unazad na koje se sada gleda iz malo drugačije perspektive i mnogo drugačijim očima. Životi istorijskih ličnosti, tačnije žena koje su nam poznate iz istorije, od Katarine Velike preko Emily Dickinson do Shirley Jackson, i mnogi ženski romani i njihove junakinje, se pojavljuju u novim adaptacijama na malim i velikim ekranima. Samo, sa jednom značajnom razlikom- radikalnim zaokretom i fokusom na karakter junakinje umesto na priču a pogotovo na račun istorijskih činjenica.
Greta Gerwig je adaptirala klasik Louise May Alcott, “Male žene” objavljen 1868. godine, na takav način da je radnji udahnut svež duh, iskrenost i neposrednost junakinja, koja ne postoji u samim redovima knjige, ali odjednom priča o četiri sestre tokom građanskog rata ispričana njenim jezikom, uopšte ne deluje tako daleko. Pa tako Saorise Ronan, koja igra Jo March mladu, ambicioznu i samouverenu devojku koja je pomalo i autobiografski portret same Alcott neretko tokom fima u žaru rasprave i nadmudrivanja, udari Laurieja (Chalamet) u rame. Njene sestre se posvađaju pa se i pobiju, Jo i Laurie se osame i plešu u mraku. Sve do reda nešto što teško da bi se događalo u devetnaestovekovnoj Novoj Engleskoj, i iako priča i sama suština radnje ostaju isti, sve oko nje je daleko neposrednije, i opuštenije, i da nije kostima koji nam ukazuju da nije u pitanju savremen trenutak, gledajući Saorise, lako bismo barem na trenutak mogli da pomešamo da li je u pitanju “Lady Bird” ili “Male žene”.
Ista situacija je i sa novom serijom “Dikinson” koja približava život mlade pesnikinje Emily Dickinson. Prava Emily je kako istorija kaže bila veoma povučena i introvertna, kreativna ali ne previše nametljiva i pomalo nesigurna u svoj talenat. U novoj verziji, ona je dobila nešto drugačiji život i ozbiljno ga živi. Glasna je, odlučna u svojoj nameri da postane poznata i priznata, šaljiva je i razigrana, svira zamišljenu gitaru dok igra i peva sa prijateljicama i zamahuje kosom kao da je na najboljoj žurci nasred plesnog podijuma. Nova serija “Velika” je tek brutalno razigrana i već u naslovu skreće pažnju na odnos kakav ima sa istorijom i pod zvezdicom podvlači da je u pitanju samo “povremeno istinita priča”. Seriju potpisuje Tony McNamara koji već ima iskustva sa istorijskim remiksovanjima budući da je pisao scenario za film “Miljenica” koji savršeno koketira sa istorijskim podacima. Na sličan način ni “Velika” nije zainteresovana za tačnost osamnaestovekovne ruske monarhije. Ovde Katarina dolazi na ruski dvor kao mlada hedonistična princezica sa svega 19 godina. U pravom svetu Katarina je na dvor došla tek sa 35, bila je već majka i daleko manje naivna i razigrana. Međutim, slobodan stega biografije i pedantne ozbiljnosti McNamara donosi istinu samo sporadično, a zapravo plete priču mnogo pre o živoj osobi od krvi i mesa, nego o istorijskoj figuri čiji se karakter, vrline i mane ne dovode u pitanje, slično kao što je to Coppola uradila u filmu “Marija Antoaneta.”
Prilično fiktivni prikazi istorijskih likova, ili junakinja klasika, svojim ponašanjem neretko odstupaju od vremena koje prikazuju, ali što više vrludaju to su bliže našem savremenom shvatanju, i ono što je neophodno zapitati se jeste, šta nam ovakve adaptacije zapravo nude? Zašto se sve veći broj režisera okreće istoriji, da bi se iz nje vratili sa izmenjenim pričama, zašto ih transformišu, i šta sve to donosi?
Za početak, značajnu promenu percepcije. Njihova gluma i na momente prilično izmenjena priča uvlače gledaoca možda baš i zbog anahronosti kojom odišu. Nije baš jednostavno osetiti se bliskim i razumeti nekoga s kraja 19. veka ako u njemu i ostane, i nastavi da bude prikazivan na isti način kao do sada, ako još uvek nastave da postoje prizme kroz koje ih posmatramo sa distance, dok je veoma jednostavno recimo prisetiti se ličnih emotivnih bura, i razočaranja gledajući Katarinu kako se nosi sa svojim razočaranjima, ambicioznošću i velikim planovima i na neki način poistovetiti se sa njom. Iako je njena naivnost doduše povremeno toliko apsurdna da je jasno da je mnogo toga ultimativna fikcija. Da je lakše poistovetiti se i bolje razumeti jeste, ali stvari ne ostaju samo na tome. Čini se da postoji još jedna poruka malo dublja od površne privlačnosti i razumevanja. Sve one jesu anahrone junakinje, i ne baš u potpunosti istorijski tačne ali na kraju dana, sve je izvesnije da uopšte i nisu ovde sa tom ulogom. Teško da je bilo ko ko gleda seriju “Velika” u potrazi za istorijskim činjenicama i novim znanjem o Rusiji pre dva i po veka, dok smo “Male žene” odgledali u već toliko adaptacija da je sasvim prirodno da najnovija ode korak dalje.
Nove “Male žene” su mnogo jasnijih htenja spram sebe i života, glasnije i sigurnije u sebe nego što su to Alcottine junakinje originalno. Gledajući “Dikinson” imamo potpuno novu perspektivu na Emily koja je vrlo opuštena, i sigurna u svoju kreativnost, i da je XXI vek deluje da bi bila ozbiljna rejverka, a “Velika” ima beskrajan niz kontradiktornosti. I poznato je da je veoma modernizovano možda čak i preterano. Ali se i obraća savremenom svetu, i savremenim devojkama i kao da zapravo donose priču o nadženama koje su u svako doba iste. Pune želja, ambicija, planova. I možda nekoliko vekova unazad nisu imale prilike i uslove da budu sve ono što su mogle, ali zato mi sada imamo, da im naknadno ponudimo živote i slobode koje bi im se sigurno dopale. Da ispričamo njihove priče na drugačiji način, i sagledamo ih iz nove perspektive i kao nekoga sa kim možda imamo i puno sličnosti. A uostalom, ko stvarno može sa sigurnošću da zna da nije bilo tako, i da sve one i nisu bile baš kako su sada predstavljene, samo društvo nije dozvoljavalo da se to i ospolji. Kao što bi Emily u seriji rekla: “Možda su samo toliko uplašeni da ćemo ako nas nauče kako svet funkcioniše mi naučiti i kako da ga preuzmemo”. Možda i hoćemo.
