Živeli bismo u novom filmu Pedra Almodovara "Ljudski glas"

Nakon saradnje sa njegovim miljenikom i glumačkom zvezdom koju je lično otkrio, Antoniom Banderasom, obožavaoci su bili ubeđeni da je snimio svoj poslednji, testament film, međutim, zahvaljujući koroni i hard-core izolaciji, Almadovar se ponovo vratio u igru, ovog puta sa modnom ikonom i ženom koja važi za ličnost koja nije s ove planete - Tildom Swinton. Pored izbora glavne junakinje, u ovom filmu je dosta toga neočekivano za bogati opus španskog reditelja, uključujući i njegovo trajanje od trideset minuta, kao i činjenicu da je ovo njegov prvi film na engleskom jeziku. U ovom kratkom filmu, zasnovanom na drami Jean Cocteaua, sve se vrti samo oko jednog lika, tačnije oko nje Tilde Swinton, koja igra melanholičnu, ostavljenu ženu i praktično ceo film provodi tako što se šeta po fantastično izdizajniranom stanu, za koji se na samom kraju ispostavlja da je postavljen na prostranoj i ozvučenoj pozorišnoj sceni.

Kako bi sve izgledalo tako savršeno i kako bi nam išla voda na usta u želji da i mi provodimo vreme u tom istom stanu, makar morali da budemo isto toliko u depresiji, Almodovar je angažovao svog dugogodišnjeg saradnika i art direktora Antxón Gómeza. Almodovaru se od početka sviđala ideja zamišljenog prostora, u stilu filmskog seta, kako bi što bolje dočarao upravo tu pomešanost stvarnosti i fantazije. Uprkos tome što se sve vrti oko izbezumljene žene koja visi na telefonu s bivšim ljubavnikom, Almodovar je želeo da taj skučeni prostor ipak izgleda kao ljubavno gnezdo. Kako bi se postigao takav utisak, kadrovi su jednostavno okupani svetlošću, ali se to postiglo i odabirom komada nameštaja koju su zaista primeri najmodernijih komada novijeg veka u osnovnim bojama - od Jonathan Adlera, preko Fascarinija, pa sve do Franca Albinija. Sva rasvetna tela su zaista besprekorno izdizajnirana, bilo da se radi o električno-plavim lampama u dnevnoj sobi ili lusteru sa niskim visećim svetlom u foajeu. Stvari su donošene sa svih strana sveta - Los Anđelesa, Pariza, Italije, Madrida, uključujući i privatno vlasništvo Pedra Almodovara, što je dosta izraženo u njegova dva poslednja filma. Upravo takav enterijer, koji neodoljivo podseća na njegov lični prostor gradi poseban nivo povezanosti gledaoca sa intimnošću same filmske priče, pretvarajući je u eksluzivni vizuelni doživljaj.

Naravno da kostim igra jednu od glavnih uloga u ovom video delikatesu. Skoro da ne postoji Almodovarov film koji nema zavidan fundus odeće koje pamtimo za ceo život. Tako je i sada odličan posao uradila Sonia Grande, kostimografkinja istančanog ukusa i osećaja za vreme. S toga i ne čudi što je ženu koja pati obukla u Balenciaga modele koje potpisuje Demna Gvasalia, od glave do pete. Film otvara krinolina, a zatim outfit zamenjuje crna svedena haljina sa zloglasnim čizmama, a nakon toga se njena anksioznost pojavačava tirkiznim komplet odelom iz resort kolekcije 2020. uparenim sa Tom Ford naočarima i crnim Chanel cegerom, jer šta čoveku preostaje dok pati, nego da se lepo obuče. Iza ovog monohromatskog izgleda krije se skrivena poruka koji sa sobom nosi glavni ženski lik - lik koji Tilda opisuje kao ženu koja svoju opsesiju za modom i urbanu sofisticiranost zapravo pretvara u klaustrofobičnost lutkine kuće, ubijajući u sebi svaki atom realnog života.

Almadovar i sada, po ko zna koji put maestralno izvodi neverovatno suptilni hod po samoj ivici ljudske duše, demonstrirajući do koje mere poznaje žensku prirodu i za samo pola sata uspeva da vas u potpunosti hipnotiše. Jedno je sigurno - ovaj film, ostaće kao neka vrsta svedočenja za budućnost, sećanje na vremena u kojima smo, uprkos ogromnoj patnji, mogli da nosimo šta god nam padne na pamet, samo što nismo imali gde da odemo.