Svakog svog odlaska u Pariz se neverovatno detaljno sećam valjda zato što me je uvek uhvatio nespremnom na nekom planu i baš tu iznenadio i iskreno ne mogu da navedem da sam i jednom otišla bez nekog neočekivanog problema birokratske, logističke, geografske ili tehničke prirode. Što više odlazim to ga više volim, iako još uvek nije iz fazona da mi se obraduje i počasti me barem jednim boravkom koji bi prošao bez nekog cimatanja.
Pariz koji ja poznajem je prilično uličan, prljaviji od zamišljanog, sa minijaturnim stanovima i ogromnim rentama, ali i nekim neodoljivim šarmom. Možda zbog toga što je vino sjajno čak i kada je iz tetrapaka, pa se sve lakše podnese ali složićemo se oko toga da Pariz ima jedinstvenu atmosferu. Složićemo se i oko toga da je dosta te atmosfere proizvod naše mašte, jer Pariz možda više od bilo kog grada na svetu podleže klišeima i stereotipima zato što je toliko zastupljen u popularnoj kulturi, u filmovima i knjigama, da svako ko je gledao “Poslednji tango u Parizu” ili čitao “Trijumfalnu kapiju” ili gledao bilo kog Godarda, ne može da ostane imun na sve ono što očekuje od ovog grada i pre nego što u njega kroči. Nije ni njemu lako, a ni nama koji dolazimo i vraćamo se samo da potvrdimo da li su naše fantazije možda ipak pomalo istinite, razočaramo kad shvatimo da nisu, ali usput otkrijemo i neku sasvim novu čaroliju koja neočekivano dobro vozi.
Jer to Pariz radi. Zamađija te nečim što ne očekuješ ali uvek nastavlja da igra po svojim pravilima. A ta pravila nisu baš previše prefinjena. Nedavno sam sa prijateljem, inače rođenim Parižaninom, pričala ko bi naši gradovi bili da ih personifikujemo. Ja sam za Beograd rekla da je nalik na toksičnog tipa za kog znam da me ne tretira dobro, ali mu se ipak vraćam jer ima “nešto”. On za Pariz da je prostitutka koja je super sa svima ako joj platiš, ali gde god da je odvedeš uvek se vrati na ulicu.
Nije da sam tu zavodljivu sirovost, i prefinjenu prljavost, taj atmosferski paradoks očekivala da pronađem na Netflixu ali kada sam juče upalila “Emily in Paris” već u roku od prvih deset minuta sam dobila napad hipertenzije i jedva izgurala neke minute u cugu da bih mogla osnovanije da tvrdim ono što sam mislila i iz trejlera. Gledam tu Emili kako savršeno upeglana stiže preko pola planete, blistava, isfenirana, u odeći tek izašloj ispod pegle. Iznerviram se jer niko tako ne izgleda ni kad putuje od Beograda do Niša a kamoli iz Čikaga u Pariz. Iznerviraju me i štikle. Iznervira me i beskrajna ignorantnost koju pokazuje jer je uvredljiva prema svima. Iznerviram se još jednom što bukvalno ne znam u kom to trenutku nema gužve na pariskim ulicama pa taksi klizi niz Champs–Élysées. Iznervira me i selfi na terasi i to što stan naravno da gleda na Ajfelov toranj, svašta, zar postoji išta drugo važno u Parizu!? Jednom rečju iznervira me bukvalno sve. Ne bih da zalazim u ono zbog čega su se tek mnogi Parižani iznervirali i našli uvređenim, a to je da nisu “lenji, ne kasne na posao svaki dan niti su maliciozni kao što su predstavljeni” jer nisam Parižanka, ali bih veoma da zađem u jedno ključno, zdravorazumsko pitanje: kome je ovo bilo potrebno, i halo, Darrene, da li se čujemo, 2020. zove?!
Na stranu što sve pršti od klišea. Beretke, koktel haljine, nepraktčni autfiti u sred bela dana, baget – makaron – kroasan trio, Ajfelov toranj, ulice Pariza čiste kao parfimerija. Bukvalno smislite najveći kliše kog možete da se setite kada je francuska prestonica u pitanju, i verujte mi na reč da ćete ga videti u nekoj epizodi. Nego, saberimo se i uprkos tome što znam, jasno mi je, svi čeznemo za komfor zonom i mekanim oblakom, setimo se da savremenost traži realnost i urgentnost. Da smo konačno stigli u onaj stadijum kada se borimo za reprezentaciju svih, kada raskrinkavamo mitove i brišemo kliše, a umesto toga smo dobili sasvim anahronu priču o beloj, privilegovanoj pojedinki, u seriji sa minimalnim procentom različitosti (gde tamne kože nije gotovo niko a kamoli sa nedajbože hidžabom), koja jedino što je uspela jeste da ojača klišee da su Amerikanci ignorantni po svakom pitanju, a Francuzi arogantni i bahati.
Kakav loš #tb, taman kad smo se lepo odvojili od takve prakse sa sve više naslova koji apeluju na stvarne živote, i pozivaju na stvarne priče jer nam je kolektivno muka od onih koji nemaju ni milipromil veze sa realnim životima. I ne kažem da to što ja ne poznajem pariski džet set znači da on automatski i ne postoji, ostavljam mogućnost da jedan deo populacije sigurno baš ovako i živi i ide u pekaru u vrtoglavim štiklama, ali znači da to nije život većine i da apsolutno nije realan prikaz grada i života u njemu. I znam, znam, nije “Emily in Paris” tu da bude prikaz stvarnosti, ali bih bila veoma zahvalna da mi neko odgovori na pitanje za šta jeste?
Kako nekome padne na pamet da u 2020. napravi osavremenjenu Carrie Bradshaw samo bez ikakve poente. Nije ni Carrie niti idealan niti realan lik i uvek smo opravdano sumnjičali da je i njen lajfstajl u velikoj meri na klimavim nogama jer nema te osobe koja napiše kolumnicu s vremena na vreme i može da plati rentu na Menhetnu i kupuje Manolo Blahnik od plate. Ipak, to se balansiralo pravim problemima, životnim dilemama, i nekim pitanjima koja su tek tada tako javno počela da se otvaraju i ako smo nešto saznali o disfunkcionalnim odnosima, problemima i pitanjima tridesetih, kvalitetnom ženskom prijateljstvu to je od „Seks i grad“ četvorke i na tome im hvala. Međutim, Emily ništa od toga nema. Ni poente ni realnosti ni pravih, to jest ikakvih, problema.
Poseban favorit mi je rečenica “To je samo Pariz. To nije neki paralelni univerzum gde ne važe ista pravila.” Jer njen svet baš to jeste- paralelni univerzum u kom je sve savršeno, gde nema prosjaka na ulici, plastičnog otpada u Seni, burnih protesta Žutih prsluka i kamenica koje lete, nazadovoljnih ljudi, velike nezaposlenosti, Makronove politike, rasizma, islamofobije, problema sa boravišnim dozvolama, emigranata, smanjenih plata… Za nju prosto ne postoji nikakava situacija koju jedan Ladurée makaron ne može da reši. Za nju svet nije niti u opasnosti nit u problemu. Ništa nije, jer svoj život privilegovane belkinje sa američkim pasošem provodi u balonu.
U balonu je i Amelie Poulain, ali je barem beskrajno šarmantna u ludačkoj strategiji da će svakome da ulepša život. Emily nema strategiju već samo predrasude, klišee i premalo znanja o svemu što je okružuje. Tako da iskreno umesto savršeno sređene, nedovoljno kompetentne devojke, koja ne izlazi iz štikli u gradu koji je sve samo ne heel-friendly, odbija da uči francuski što smatra i da je simpatično, i čije je ponašanje nemoguće doživeti kao bilo šta drugo to metafore američkog imperijalizma radije biram da gledam bilo šta drugo, jer mislim da je stvarno red da kažemo da nas za lažni lajfstajl šačice povlašćenih, iskreno više, pardon my French, zabole.
