Ne događa se često da dobijemo ostvarenje koje je do bola romantično ali nije srećno, a na momente ipak jeste beskrajno zabavno, dok nas sve vreme prati gorak ukus da pre sigurno ništa nije bilo tako, i zapravo smo dok gledamo film najčešće od svega nekako tužni. Ne događa se zapravo toliko često da na ekranima ovako iskreno i sirovo gledamo ljubav koja propada, a u poslednje vreme dobili smo nekoliko ostvarenja koja govore upravo o tome.
Novi film Noahe Baumbacha “Marriage Story”, poluautobiografski film, govori o braku između Charlija (Adam Driver) i Nicole (Scarlett Johansson) i od kako se pojavio uzburkao je komentare. Kao prvo da je možda i jedna od najboljih drama koje su se pojavile u poslednje vreme a kao drugo mnogo je pitanja o tome da li režiser više naklonjen njenoj strani priče ili njegovoj, i kakvu poruku film šalje o braku na prvom mestu. Onu da ništa nije lako i da nažalost ne postoji jedan tačan odgovor. „Marriage Story“ jeste film o razvodu ali ga razvod ne zasenjuje i umesto toga, kreće se kroz sve one nijanse i tonove raspoloženja koja svako od nas ima, i koje svaki odnos poznaje. Njih dvoje iako suočeni sa potpunim krahom svog odnosa ostaju zabavni i britki, ali i puni saosećanja jedno prema drugom, i duboke ljubavi koja ne može da se prevede u reči i koja je tu čak i kada deluje da je sasvim nestala, i prelepo i preteško je gledati ih jer je ono što vidimo tako realno. To zapravo i jeste jedan od najvećih uspeha ovog filma. Njegova direktnost i iskrenost, i šta god ko god rekao, “Marriage story” nije tu da promeni ničiji stav prema samom braku i tome šta mislimo o vezama i odnosima, ali jeste tu da stavi stvari “na papir” to jest ekran i kaže – ovo izgleda baš ovako. I ima svega: i ljutnje i razočaranja, i bezbrojnih preispitivanja i sumnje i nesigurnosti, i ljubavi. Makar zvučalo i veoma kliše. Charlie i Nicole iako na “suprotnim” stranama prolaze kroz iste poteškoće i jedno sa drugim, a i u odnosu na bezbrojne parove i pomaže da shvatimo kako svi argumenti imaju dve strane, sve situacije više perspektiva i kako se balans mora pažljivo tražiti. Emocije su veoma klizav teren, na kom se iznova pada i uči a odnosi nešto čemu treba pristupati sa mnogo promišljanja.
Veoma sličnu temu, na jednako dobar način približava i Ana Maria Rossi u novom filmu “Ajvar” koji se u bioskopima prikazuje od 11. decembra, sa tom razlikom što su beskrupulozni, advokatski predatori izuzeti iz ovog odnosa. Kako je i sama navela u konferenciji za novinare, Rossi se bavila onim delom odnosa neposredno pre – kada je užašno teško, “kada ne znaš kuda ćeš, kada nema lakih rešenja, i kada smo ogoljeni”. Predstavlja i ogoljava odnos bračnog para koji se posle godina provedenih zajedno nalazi na prvoj ovako velikoj prekretnici, i ne bavi se toliko pitanjem samog braka koliko onim gde se i zašto izgubila magija koja ih je na prvom mestu do braka dovela. Britko secira onaj trenutak u kom dvoje ljudi koji se stvarno vole, nesumnjivo mnogo i iskreno, prosto gledaju kako im veza koju su gradili i do koje im je suštinski stalno, nestaje, klizi i gubi se iz dana u dan.
“Čudovišta” (rum. “Monstri”) film rumunskog reditelja Mariusa Olteanu, drugim, daleko melanholičnijim jezikom govori o tome koliko je beskrajno tužno kada osećaš ogromnu uzajamnu ljubav, ali bez zaljubljenosti. Koliko se osećamo krivim i bespomoćnim kada je osoba koja nas najviše podržava, koja zna sve istine o nama, ujedno i osoba koja nas najviše povređuje.
Rečju, dosta je sjajnih novih ostvarenja koja nas teraju da malo zastanemo i zapitamo se gde su otišli naši odnosi. Da li su tamo gde smo želeli da budu, kako da im pomognemo? Kao što je Ian Kerner, bračni savetnik u svom intervjuu za magazin Atlantic rekao „postoji jedna veoma jednostavna metafora primenljiva na veze gde je odnos između partnera jednak kući koja ima spratove ali ima i podrum. Većinu vremena provodimo “na površini”, po kući, gde obavljamo dnevne obaveze, jurimo za decom, sređujemo dnevne porodične i poslovne probleme, dočekujemo i ispraćamo goste, volimo se, svađamo, imamo seks, nemamo ga, kuvamo, čitamo, peglamo. Dok živimo, manje ili više rutinski na površini, podrum je sve vreme ispod nas. U kom se nalaze sve primalne emocije, sve povrđenosti, sujete, sva ćutanja, a na to tiho, mirno i ranjivo mesto svi ponekad odemo.“
I treba pričati o tome, a ako je verovati terapeutima (a jeste), i gledati ovakve filmove u paru i videti sebe ne u jednoj nego verovatno minimum deset scena, prepoznati se, priznati i reći “hajde da porazgovaramo o nama”. Ljubav se kreće paklenim tempom i menja brzine, a trik je u tome da kako kaže Dana iz “Čudovišta” – nastaviš da dišeš.
