Tradicionalno mrzim februar i mart. Januar i prođe nekako, pola u mentalnom sređivanju, pola u zaostalim tragovima proslava ali februar me po običaju patosira i barem u tom pogledu mogu da potvrdim da je sve isto kao nekada. Ni ova godina nije otpočela drugačije i iako nikakvih žurki i uzbuđenja nije ni bilo, opet mi sve deluje kao da sam ostala da sedim na žurci koja se privodi kraju. Dok je januar, čak i u ovim uslovima, ličio na okretanje u krug u sredini podijuma gde lica prebrzo promiču i ne znaš sa kojim ćeš novim ili starim uspomenama da se sudariš ili završiš zagrljen, februar je nešto nalik na ugažene konfete po podu, prazne flaše i čaše, malo nostalgije što je vrhunac popustio i nekoliko najtvrdoglavijih koji raštrkani sede po uglovima i odbijaju da odu kući iako već uveliko sviće.
U toj atmosferi očajnika, priliku za još jedan novi početak i još jedno spektakularno pisanje planova mi neverovatno ali istinito uvek donese kineska Nova godina. Tačno je da mogu da odaberem bilo koji dan da bude taj, ali me ideja o tome da negde na drugom kraju planete neko slavi restart onda kad smo mi u svom već fejlovali, ispunjava neverovatnim entuzijazmom.
Taj dan je danas.
S tim na umu sam se probudila i čim sam otvorila oči naterala se da ponovo promislim želje, ciljeve, čestitke i pozdrave samoj sebi. Ipak je Nova godina, jel’te. Ne znam kako ali od početka ove naše standardne do danas, nisam uradila ništa što sam zamislila, ničega se nisam pridržavala kako sam isplanirala a svaki plan mi se razgranao na još barem dva. Nema izgleda da ću to srediti do večeras, spakovati listu želja i popuniti ček izobilja. Ali ima šanse da sve uspem da sintetišem u nešto sasvim drugačije i jednu nadželju.
Slušala sam pre neki dan “Directors on Directors” seriju razgovora, konkretno epizodu u kojoj Olivia Wilde razgovara sa Emerald Fennell, režiserkom filma “Promising Young Woman”. Najiskrenija preporuka za sve one ispunjava osećaj ponosa što neke sjajne, pametne, hrabre, kreativne žene žive i stvaraju baš sada, ali i jako velika lekcija o toleranciji, saradnji, brizi, i nežnosti. U ovom razgovoru Wilde je prilično detaljno govorila o tome zašto želi da ima inkluzivniji pristup i horizontalniju strukturu na svojim snimanjima. Kaže da joj je neko jednom rekao da da bi imala poštovanje svih na setu mora da ima barem tri svađe dnevno. Tri velike svađe ne bi li utvrdila svoju poziciju moći i podsetila sve ko je glavni. “To je sasvim u suprotnosti sa mojim procesom. I ne želim ništa od toga. Ne želim da ikome bude neprijatno i neudobno.”
Potom je predstavila i objasnila njegovo kraljevsko visočanstvo “no assholes” politiku. A ona glasi prilično kratko i jasno: “želim da svi budu na istom nivou i da niko sebi ne dopušta da bude kreten na račun drugih”.
Što me dovodi na ono što sam zapravo htela da vam kažem, kad smo već kod Nove godine i želja. Ako ne možete da smislite ništa pametnije ili vam sve deluje preopširno i nedostižno, trenutno iskustvo mi govori da se u receptu za srećan život sve zapravo svodi na dve zapovesti samom sebi. “Ne budi kreten” i “Ne toleriši kretene”. Simple as that što bi se reklo. Možda ne možemo da izgradimo velike biznise, i postanemo zdravije verzije sebe preko noći ali možemo da prestanemo da tolerišemo tuđe gluposti koje su prevršile meru, možemo i da prestanemo da pravdamo nevaspitanost i sebičluk nečijim “eksplozivnijim karakterom” i “neobičnom naravi”, možemo da se ujedemo za jezik kada krenemo da izgovorimo nešto brutalno samo da bismo povredili drugu stranu, a možemo i da izbacimo sve one jedače energije koji na kraju dana stvarno ništa ne donose sem glavobolje.
Možemo da nazovemo stvari pravim imenom i kažemo da – tužno ali istinito – neko stvarno jeste samo kreten bez “ali”, i da smo taj kreten nekada baš mi.
Tako da, najnovije Nove godine što se tiče, odustala sam od svih grandioznih promena i maštarija. Nemam nekih prevelikih, gotovo i ikakvih očekivanja, nego samo lagano i jednostavno. Jedno opšte čišćenje i prodisavanje uz “no assholes” podsetnik velikim masnim slovima na papir iznad kreveta. Toliko.
