Pretraga

Šta nas \"Malcolm & Marie\" uči o toksičnim odnosima, i odnosima uopšte?

Šta nas "Malcolm & Marie" uči o toksičnim odnosima, i odnosima uopšte?

Tekst: BURO.


Malo naslova je u poslednje vreme izazvalo toliko iščekivanja i nestrpljenja kao Malcolm & Marie”. Od zvanične najave do konačnog početka prikazivanja na Netflixu je prošlo svega nekoliko meseci ali je na momente iskreno delovalo da početak februara nikada neće stići. Postoji nekoliko krajnje dobrih i opravdanih razloga za takav neizdrž. Kao prvo, činjenica da film potpisuje Sam Levinson koji je režirao seriju “Euforija” i da je Zendaya u glavnoj ulozi je već samo po sebi izazvalo dovoljno hajpa. Kao drugo, film je snimljen za vreme karantina u krajnje vanrednim uslovima, sa minimalnom ekipom, i bilo je dosta uzbudljivo zamišljati kako će sve na kraju da izgleda, kao i razmišljati na temu da li je to potencijalno novi pravac u kom će kinematografija početi da se kreće. Kao treće, kolektivno smo slabi na ljubavne priče, i ideja o razvoju ili prekidu odnosa između dve osobe uvek izmami interesovanje.

Međutim, iako je ovaj film u svemu, ali aposlutno sve-mu, ne samo opravdao nego i nadmašio očekivanja, i pored toga što je njihova hemija sjajna, a odnos pravi životni, treba udahnuti izdahnuti i priznati naglas da “Malcolm & Marie” nije ljubavna priča. Ovo jeste mini remek-delo ali ono koje je maestralan šamar realnosti koji podseća da se komplikovanost nekog odnosa vrlo lako i često može pomešati sa nasiljem i toksičnošću, a da između njih nikada nema znaka jednakosti. Sa ljubavlju još manje.

Marie i Malcolm imaju prilično turbulentnu vezu, i to ne samo jedno sa drugim nego i sa samim sobom. Malcolm je glasan, egocentričan, hvalisav, režiser, čija narcisoidnost (kao što to obično i biva) potiče iz duboko ukorenjene nesigurnosti, iste one zbog koje maltretira Marie. Marie je prelepa, premlada i još uvek nedovoljno ostvarena glumica, lečena zavisnica, sa dubokim možda i nepopravljivim nesigurnostima i oštećenostima, ali indirektno možda i najdogovornija za Malcolmov uspeh. Bez nje negov uspeh gotovo da ne bi bio moguć, bez njega bi njen život izgledao sasvim drugačije. Malcolm je onaj tip koji ošamari pa poljubi da prođe, izjavljuje ljubav i daje komplimente da bi ih već u sledećem momentu obezvredio. Marie je toga i više nego svesna, ali ipak ne odlazi nigde. “Divan si kada nisi jebeni emotivni terorista” ili “neverovatno je sa kojom lakoćom možeš da me verbalno zlostavljaš dok jedeš makarone sa sirom” ozbiljno zabole kada ih Marie izgovori, i to najviše zato jer je svako od nas barem jednom stajao pred nekim ko ga nemilosrdno povređuje i to pritom čini sa krajnjom lakoćom i nonšalantnošću. Nekada smo taj neko i mi sami.

Šta nas "Malcolm & Marie" uči o toksičnim odnosima, i odnosima uopšte? (фото 1)

S obzirom na to da je sniman tokom pandemije, u gradaciji koju poštuje, u crno-belom koloritu, u prostoru po kom se vrte, jure, odlaze iz prostorije i vraćaju se na početne pozicije, film jeste u direktnoj vezi sa vremenom u kom nastaje. Mnogo, čak i previše, podseća na svakodnevicu iz koje nema bekstva, ali i na pozorišnu scenu na kojoj se odigrava sve i sa koje ne možeš da odeš dok predstava traje. Fora je samo što ne znaš kada se ni kako završava, i zato je kao celina, “Malcolm&Marie” pre svega metafora za vezu koja je u bezizlaznom stanju, zarobljena, stešnjena. Sinonim je za vezu koja je destaurisana, razbojena, uhvaćena u loopu nesigurnosti i koja ma šta mislili o ljubavi i kako je definisali, definitivno to nije, koliko je pre ono što zovemo emocionalna kozavisnost (codependency). Priča se odvija u jednoj kući, tokom jedne večeri, gde se emocije menjaju brže nego što rolerkoster zavije levo pa desno, a njih dvoje su ništa drugo do zarobljenici. Zarobljeni u sopstvenim životima, stavovima, glavama, povređivanju koje se stalno razmenjuje a uloge menjaju. Zarobljenici sopstvenih nesigurnosti i žrtva onih tuđih. Svađaju se, surovi su, grubi, pa nežni i puni razumevanja, pa onda opet u krug. Trče jedno za drugim i beže, po beskrajnom Penrouzovom stepeništu gde si čas gore, čas dole ali nikada ne stižeš nigde.

Šta nas "Malcolm & Marie" uči o toksičnim odnosima, i odnosima uopšte? (фото 2)

Zato pored toga što je prilično dobra studija karaktera, presek stanja savremenog društva (kako osećanja u karantinu tako i nekih važnih klasnih i rasnih pitanja) i fantastičan prikaz dinamike veze koja je uzbudljiva i snažna ali i beskrajno toksična, ovaj film je i prilično tačan opis emocionalnog nasilja. I verovatno da i nije postojao bolji trenutak za njega od ovog u kom se konačno javno obračunavamo i sa tim, kada se zahvaljujući glasovima mnogih na čelu sa FKA Twigs progovara o brutalnim emotivnim manipulacijama i ugnjetavanjima kojima smo svi ponekada izloženi, samo ne umemo da prepoznamo. I još ređe nazovemo onim što jeste- emocionalno nasilje. Ono je perfidno, prefrigano, ne ostavlja vidljive tragove i užasno je teško staviti prst na njegov puls i identifikovati ga. Jednako je teško imenovati nazvati bol u stomaku pre i posle svake rasprave, i mešavinu verbalnih napada, testiranja moći, dominacije, kontrole, povlačenja, izolacije, obesmišljavanja, umanjivanja, korišćenja intimnosti zarad degradacije, koje nosi sa sobom.

Upravo zato je i tako često.

“Marie&Malcolm” ne nudi nikakva revolucionarna rešenja za lične paklove svih onih koji se u ovakvim odnosima nađu, ali pokazuje kako sve izgleda sa strane. Možda je "žurka" prebacivanja, optužbi i rasprava zavodljiva dok smo na njoj, ali se sa strane mnogo bolje vidi gde je sve nezdravo i šta je trulo. Ne upire prstom ni na nju ni na njega, ne etiketira nikoga ni kao naslinika ni kao žrtvu (iako je neproporcionalnost njihove dinamike prilično očigledna), nikoga ne imenuje za krivca, ali nas uči jednu veoma važnu lekciju. Da se toksičan i duboko naopak odnos obično prepoznaje po povređivanju onih koje najviše volimo. I da u tu kategoriju spadamo i mi sami.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar