Kritičari “Encanto” nazivaju najboljim Disney ostvarenjem od filma “Frozen” i nateraće vas da se smejete, plačete i čvrsto zagrlite članove svoje porodice.
Encanto – reč koja označava šarm, oduševljenje ili radost – donosi nam priču o porodici Madrigal, blagoslovenoj posebnim moćima koja živi u magičnoj kući u bujnim zelenim planinama Kolumbije – la casiti. Magija nije samo puka prilično zgodna sposobnost već i izvor zajednice i ono što ih drži na okupu. Kada svako dete dosegne predviđeni uzrast, ulazi u začarani prostor gde uči kakva će biti njegova, odnosno njena uloga u porodici i kako će služiti svojoj zajednici. Drugim rečima, otkriva svoj dar.
Upoznajemo snažnu Luisu, koja poseduje nadljudsku snagu, emotivnu Pepu, koja može da kontroliše vremenske prilike, razumnu Julietu, koja može da izleči sve svojim kuvanjem, ali u centru priče je 15-godišnja Mirabel Madrigal, koja je jedina osoba u porodici koja nema dar. Iz tog razloga, oseća se kao crna ovca, a osećaj niže vrednosti se dodatno produbljuje kada se njena ličnost meri time što može da učini za porodicu i grad, uz zanemarivanje činjenice da je dobra ćerka, sestra i rođaka.
Očekujete, verovatno, da to nije kraj, već samo početak njene priče. Atmosfera cveća i proleća najednom biva prekinuta kada kućna magična sveća počne da treperi, što je znak da se dešava nešto pogrešno. Zidovi i pločice počinju da pucaju, a samo Mirabel razume šta se dešava. Kada pokuša da upozori članove porodice, oni pretpostavljaju da paniči i da je zapravo ljubomorna na ostale koji imaju dar.
Ona kreće u potragu za Brunom, rođakom o kome niko ne sme ni da priča, kako bi mogla da spase svoje najmilije od opasnosti. Njeno putovanje pokazaće se kao iznenađujuće intimno. Nećemo vam spojlovati šta će se sledeće desiti, jer bi to uništilo veličanstveno avanturu u kojoj Mirabel otkriva da su njene sposobnosti, uprkos tome što nisu “magične“, zaista izuzetne.
Ono što „Encanto“ čini tako očaravajućim je činjenica da sjaj, šljokice, uskovitlano nebo i eksplozivni naleti šarene flore zapravo služe kao svojevrsni paravan dok nam Disney posredno priča priču o samopouzdanju, porodičnim očekivanjima i grčevitoj potrebi za održavanjem fasade koja njene članove zapravo guši.
Tu su i neke tehničke genijalnosti, što je od Disneya i očekivano. Kada likovi pevaju, oni pevaju direktno u kameru i toliko teatralno što doprinosu utisku da je gotovo namenjeno živoj publici. Crep, stepenište, podne daske i kapci na prozorima lupkaju i lepršaju sami od sebe i sve to doprinosu opštoj čaroliji. Ne verujte nam na reč, pogledajte film i sami se uverite zašto je u pitanju najbolje Disney ostvarenje u poslednje vreme.
