Pretraga

 Zašto volimo negativce?

 Zašto volimo negativce?

Tekst: Teodora Jeremić


Nije da ovo priznajem sa oduševljenjem ali imam određenu naklonost ka negativcima. A nije da sam iracionalna i da ne znam da rade loše stvari i da nisu baš neko za koga treba navijati. Svakako da znam. Nije čak ni da suštinski navijam za njih da finalno pobede, samo sam nekako svesna da su inicijatori događanja, oni koji daju impuls celom zbivanju, oni koji jesu život. Jer, činjenica je, da je u domenu narativa, malo šta važnije od dobrog “lošeg tipa”, onog koji čini da se vaga pokrene, a status quo poremeti. On je Drugo, ono čega se plašimo, stidimo, odričemo, što nismo, tj spram čega možemo jasnije da definišemo šta jesmo, ili šta želimo da budemo.
Svaki je oslobođeni agent haosa, antipod protagonisti, koji se zalaže da njegova anarhija ostane harmonična kao što je i bila, i funkcioniše kao metafora na mnogo višem nivou, za svet koji je izgrađen na disharmoniji. Imaju ultimativnu carte blanche za nepoštovanje, uništavanje i sebe i drugih, devalviranje i defloraciju svih vrednosti, i svega što je društvu sveto, kao što su institucije ili sam čovek. A fora je da nas baš to trigeruje i privlači.

 

Svi znamo kako izgleda biti “dobar” jer većina to obrni okreni jeste. Dobro, ako zanemarimo povremene akcije i reakcije na koje baš i nismo ponosni, ali ljudi smo. No, u tome i jeste caka. U bivanju čovekom. Ako se napravi paralela između protagoniste superheroja i njegove suprotnosti, svi oni primarni impulsi u nama daleko više komuniciraju sa ovim drugim. Duboko u nama, u našim pažljivo uglačanim površinama, i lepo obrađenim ivicama leži primalno biće koje nepogrešivo reaguje na pipkanje tih tananih niti i pita se s vremena na vreme “šta bi bilo/ šta bih bio da ne moram da pratim inpute društvenog reda i poretka?”, i koje donekle i zavidi slobodnom antagonisti koji sme. Koji sme da sme. Ili što bi Tayler Durden, ultimativni antiheroj rekao: “Ja sam sve što ti želiš da budeš. Ja izgledam kako ti želiš da izgledaš, je..m kako ti želiš da je..š, pametan sam, sposoban, i što je najvažnije, slobodan na sve načine na koje ti nisi.”

On je Drugo, ono čega se plašimo, stidimo, odričemo, što nismo, tj spram čega možemo jasnije da definišemo šta jesmo, ili šta želimo da budemo.

 

Jedna od glavnih karakteristika koja nas privlači anti-herojima je to što se u njima na neki način prepoznajemo. Sitne zavisti i pohlepe u svima nama oni dovode preko granica, i tamo gde mi ne želimo ili se ne usuđujemo, ali činjenica je da njihovu klicu osećamo i možemo da razumemo. Život je sve samo ne jednostavna i jednostrana priča, i savršena osoba ne postoji, ma koliko težili da postanemo jedan takav primerak. Niko nije moralan, savršen i presrećan 24 sata dnevno 7 dana nedeljno, i kako bismo onda uopšte mogli da se identifikujemo sa likovima koji to jesu i koji spašavaju svet kada znamo da se sami u sebi mnogo češće susrećemo sa onim drugim? Ispunjeni ličnim nesigurnostima, demonima, izazovima, i empatijom prirodno smo naklonjeniji onim krhkijim, slojevitijim karakterima, sa komplekanijim emocijama. Bludnim sinovima, kojima se oprašta. U toj jednačini i leži odgovor na pitanje zašto Loki ima veći fanklub nego Thor. Doduše, malo i u tome što ga igra Hiddlestone.

 

No, ima nečega i u čisto glumačkom aspektu svega, što donosi dodatne poene. Uloge negativaca su prosto rečeno izazovnije i onaj ko igra zlikovca, ima na raspolaganju znatno širi spektar emocija i reakcija, nego regularni heroj. Sve mu je dostupno. Punije je, raznovrsnije, slobodnije, razigranije i donosi sve od emocionalne manipulacije, preko crnog humora, impotentnog besa, razularene histerije… sve. A kada neko donese sve, ne možemo ništa drugo do da ga volimo… ili barem poštujemo. U pet minuta ovi karakteri mogu da nas ispune i neverovatnim razumevanjem i blagonaklonošću, i apsolutnim prezirom, a upravo ta klackalica je ono što nas održava. Omamljujuća privlačnosti i mučna odbojnost. Ne sećam se da je iko ikada nominovan za Oskara za ulogu Betmena, ali se svi sećamo mnogo fantastičnih Jokera, od kojih je jedan dobio i Oskara posthumno, a ovaj aktuelni mu ozbiljno parira i za sada je pobrao ozbiljne nagrade i osmominutne ovacije u Veneciji.

O tome da ove anti-junake prepoznajemo i gledamo novim očima, svedoči i čitav novi talas filmova sa “negativnim” likovima u glavnim ulogama.

 

O tome da ove anti-junake prepoznajemo i gledamo novim očima, svedoči i čitav novi talas filmova sa “negativnim” likovima u glavnim ulogama. “Wicked” film, dolazi posle mjuzikla koji se već godinama igra na Broadwayu, baziran je na knjizi “Wicked: The Life and Times of the Wicked Witch of the West” i najavljen za 2021. godinu, a donosi priču o tome kako je Zla veštica sa Zapada postala to što jeste. I ta priča uključuje baš mnogo i ljubavi, i gubitaka, i nerazumevanja, i marginalizovanja, i mržnje. I ozbiljno zamagljuje granice dobrog i lošeg, i oteževa dobro staro crno-belo razgraničavanje između heroja i antiheroja. Svi su pomalo sve. Ista stvar je i sa filmom “Maleficent” čiji nastavak čekamo sredinom oktobra, koji je već u prvom delu objasnio da najgora od svih vila, ozloglašena Grdana nije uvek bila zla, naprotiv. Tu je i “Cruella” najavljena za maj 2021., ili “Joker” koji ne možemo da dočekamo. Svi oni obrću perspektivu, i podsećaju da svaka priča ima dve strane, i to fokusirajući se na onu “lošu”.

 

Svetu nije potrebno veličanje nasilnih karaktera, to je jasno, imamo ih već i previše u svakodnevici i istoriji, ali ni ne radi se o tome. Dok je milion priča o tome kako je Betman ogledalo svojih neprijatelja, baš je malo onih koji se bave obrnutim. Aktuelni film o Jokeru nije samo maestralnost Joaquina, i sjajna priča o jednom od omiljenih negativaca, koja otpakuje njegov karakter kakav je sada, već postavlja mnogo lepše i značajnije pitanje o svemu što ga je takvim formiralo. Portretiše svet koji ga je takvim napravio, društvo, situacije, životne izazove, što je perspektiva koju retko dobijamo. A suštinska je, kao podsetnik da se niko ne rađa loš. Lošim se postaje. Ako se desi pukotina u formativnom periodu koja vremenom postaje nenadoknadiva zjapeća jama, koju ne znamo kako sami da popunimo a i niko nam ne pomaže. Ako nismo naučeni ljubavi, ako je nismo imali, nismo davali ni primali. Ako nismo brinuli ili za nas nije dovoljno brinuto. Ili nismo imali nikoga da nam kaže da će sve biti okej, i šta stvarno nije. A sa nekim ranama, traumama i ožiljcima se rvemo svi. Naravno da svi mnogo jako želimo da budemo Luke Skywalker, ili Betman ali nekada smo prosto Vader ili Joker na dan, dva ili svega nekoliko trenutaka, pitanje je samo kako se ophodimo prema svima njima u sebi, i kada ih prepoznamo u drugima.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar