Ako premotate film unazad, setićete se da smo u poslednjoj epizodi serije “Euforija” Rue ostavili sa šljokicama na kapcima, u grupi slično obučenih ljudi koji prate istu koreografiju i simbolišu njenu potpunu unutrašnju diskonekciju od svega u čemu se našla. Nakon prilične pauze, ova serija se u ponedeljak vratila na ekrane jednom specijalnom prazničnom epizodom (koju će pratiti još jedna zasebna epizoda) u kojoj su se sve šljokice isprale, a sve što šljašti, sjajno je, brzo i ludo je ostalo negde daleko. Rue je u istoj bordo dukserici kao i poslednjoj epizodi, tako da je jasno da je ova epizoda logičan nastavak tamo gde smo stali ali osim toga ništa nije isto. Pored kratkotrajne fantazije u kojoj Rue živi srećan, normalan život sa Jules, cela epizoda prolazi u njenom razgovoru sa Alijem u restoranu na veče pre Božića i miriše na težak i trajan umor.
Radnje što se tiče, nema je previše, sve je u izrazu, u pauzi, u pogledu jer za razliku od dinamike same serije ovo specijalno izdanje donosi nešto sasvim drugačije, a iako je najmanje radnje čini se da je možda i najogoljenija epizoda koju serija ima iako je poznata po prikazivanju ranjivosti, teškim stanjima i situacijama, problemima, tugama. Međutim, ova epizoda poziva na najsiroviju i najiskreniju glumu ikada. Nema šljokica, bežanja, ludila i skrivanja, samo mir i ono kada ostaneš sam sa sobom i rešavaš gde treba dalje. A očigledno je da Rue zaista ne zna. Zendaya je meastralno odglumila donoseći potpunu suprotnost standardnoj Rue i svemu onome što je glumila u finalu same sezone. Fizički mirna, puna tuge i pre svega umora, u sred praznog restorana, na Badnje veče. Ako to nije definicija usamljenosti, ne znamo šta je.
Međutim, pored toga što je epizoda sjajna i kompleksna, a Zendaya glumački još zrelija i ozbiljnija, nešto u atmosferi je neverovatno relevantno za trenutak u kom se nalazimo i gotovo da vrišti “kraj 2020.” godine. Ključni deo Zendayine glume je iscrpljenost i premor koji isijavaju iz nje. Rue je umorna, njene oči su polusklopljene, ramena spuštena, priča usporeno i ne previše uključeno iako govori i prilično mudre stvari ali sve u svemu odaje utisak osobe kojoj je dosta svega i mi i te kako možemo da se povežemo. Kod nje je u pitanju tuga zbog Julesinog odlaska, njeno razočaranje u samu sebe zbog načina na koji se odnosi prema mami i sestri, nesposobnost da održi svoju odluku i ambivalentnost prema odvikavanju. Kod nas ostalih koji se nalazimo sa druge strane ekrana, umor je od prosto i jednostavno svega što nam je ova godina navalila na vrat i taj isti premor, isti osećaj se prepoznaje čak i preko ekrana. Verovatno da nam je baš zato ova specijalna epizoda tako specijalno prirasla za srce. Zato što nam je osećaj poraza i umora svima blizak, praznična je sezona a svi smo pomalo zbunjeni kad pre i zašto se ne osećamo poletno kao inače. Zendaya je postala otelovljenje tog osećaja i ako nekako treba opisati ceo njen performans i celu ovu epizodu verovatno bi najbolji ekvivalent bio jedan duboki, teški uzdah. Što i te kako razumemo.
