Filmske lobotomije Gorana Nikolića: Kad filmsko lišće pada…
Naslovi koji su obeležili jesen 2025.
Povezano
Dragi moji i drage moje, nismo se čitali neko vreme, a pod moranje je bilo da neko počisti jesenje filmsko lišće, čiji je dobar deo i dalje u bioskopima.
Neki, nažalost, nisu više na repertoaru, neki su skinuti posle par dana sa repertoara (neki pravedno, neki manje pravedno), a neki su bili hitovi na streaming platformama do te mere da se ne mogu zaobići, pa da vidimo koliko nam se slaže presek stanja.
ROOFMAN
Čening Tejtum je takav green flag od lika u ovom filmu (i u životu), da kad krene da se muva za Kirsten Danst, ona ga prvo pita da li je gej od neverice. Čening ovde igra lika, kome je život dodelio sve najgore karte, al’ on želi da gura i da se izdigne iz toga po svaku cenu, makar ta cena bila i pljačkanje fast food-ova, kroz rupe koje napravi na krovu.
Naravno da završi u zatvoru, a onda pobegne, pa shvati da ne može da se približi mnogo svojoj deci, iz rizika od ponovnog hapšenja, te koristi ponovo svoj ilegalni talenat – pravi sebi mesto za skrivanje u prodavnici igračaka. A onda dolazi i Kirsten Danst u njegov život, o kome on, naravno, laže, i stvari počinju polako, ali sigurno, da se komplikuju.
A sada – da se fokusiramo na ono što je ovde dobro, a šta ne tako dobro. Gluma svih aktera je odlična, Čenin šarmantniji nego ikad (tretira sve probleme kao obrte u svom ličnom sitkomu), Kirsten standardno odlična, Peter Dinklejdž, LaKit Stenfild, neprepoznatljiva Džuno Templ, svi su na nivou.
Sam film je jedna ležerna dramedija, sa primesama romantike i krimi filma, koja ima solidan emotivni vrhunac na kraju. I to nam sve dolazi od nikog drugog do Dereka Sijanfransa (Blue Valentine, Place Beyond the Pines), koji ostavlja po strani svoje “Kasavetes sreće braću Dardin” aspiracije, za ovaj biopic o čoveku koji je mesecima živeo u dečijoj robnoj kući. Al’ doslovno živeo – sa svojim ličnim, home made, video nadzorom, sistemom gašenja i paljenja kamera, kao i korišćenjem svih raspoloživih kutaka prodavnice, kad niko ne radi, kao da mu je kuća u pitanju.
A dok prodavnica radi, on se krije u svom ćumezu iza jednog velikog paravana, gde niko ni ne gleda. Ili je napolju. I te deonice njegovog života u robnoj kući (rutine, kako se održava neotkrivenim) najzanimljiviji su deo filma, jer su to i najneobičniji delovi filma. A Čening je vrstan komičar i dovoljna harizma u kadru da može sam to da nosi.
Dopada mi se i što je konstantno prisutan neki vid tenzije, čak i tokom nežnih ljudksih momenata, uvek je tu osećaj da niko nije siguran. Ono što mi je nedostajalo jeste puniji narativ za ovo trajanje i ozbiljniji ulozi, kako bi priča ostavila emotivniji utisak. Na kraju filma, shvatamo da glavni lik razume i oseća da su njegove ilegalne aktivnosti poremetile njegovu porodicu i ugrozile i povredile ljude koje voli. Shvatio je da niko od njih nije tražio njegove pare i šta sve može da kupi, nego im je bio potreban on.
Ali to mi nekako zvučni šuplje, lažno, na kraju priče, tj. scenarija, koji ne istražuje dok kraja društvene i sistemske pritiske koje čoveka, kao što je Mančester (Čening tumači lik čoveka po imenu Džefri Mančester), dovedu do prvobitne spoznaje da je materijalna sigurnost, po svaku cenu, ono glavno čini jednu porodicu srećnom i na okupu. Niti ovde postoji bogznakakav trud da se uđe u dublje razumevanje psihološkog momenta jednog ratnog veterana koji se vraća u društvo (Čening), koji je video šta je pakao, samo da bi posle tog ratnog pakla, bio vraćen u sistem koji ga uverava da nije vredan ako ne može svojoj porodici da obezbedi što idealniji život.
Problem je, takođe, to što scene sa Čeningom i Kirsten, s jedne strane, kao i scene Čeningovog života od pola godine u prodavnici, zajedno izgledaju kao dva različita filma, spojena u jedan, koja se ne poklapaju do kraja. Kao što već rekoh, prizori njegovog života u robnoj kući (kao i bekstvo iz zatvora), najzabavniji su delovi filma.
A onda, ljubavna priča mi ne ide baš organski uz deonice iz robne kuće, i tu film počne malo da se vuče. Iako je ta veza bitan deo priče, desila se u životu, i sigurno je to presudan razlog, kao i u filmu, zašto je uhapšen na kraju. Čak bih rekao da su delovi sa Kirsten čak i previše…. topli i prisni. Kao da, do tih deonica, gledamo miks slapstick i krimi filma, a onda to Derek naglo obrne na Hallmark ljubić. Nije da ne pogledam nekad i Hallmark film, i nisu takve scene ovde lođe, ali usporavaju ovaj drugi narativ, koji nanovo diže tempo filma kad se ove deonice završe.
Sve u svemu, pristojan, ne preterano dubok, tonalno neujednačen film koji će, čini mi se, bolje funkcionisati na TV-u vikendom nego u bioskopima.
KISS OF A SPIDER WOMAN
Da, ovo je old school holivudska mjuzikl verzija “Poljupca žene pauka”, u režiji Bila Kondona, pa ko voli, nek izvoli.
Čekao sam momenat da Diego Luna kaže kako je on Kasian Andor, pravi pobunjenik, u sred zatvorske ćelije. Šalu na stranu, Tonatiuh Elizararaza i on, kao cimeri u ćeliji su srce filma i pomažu svojom glumom i entuzijazmom koliko god mogu, ali nedostatak objetkivnosti u izlaganju priče i nemogućnost da se bitno odvoji od nebitnog, ozbiljno ih minira.
Dženifer Lopez nikad harizmatičnija i svaka čast što glumi ženu pauka (koliko god da joj je uloga tanka i oslonjena na njenu harizmu), odnosno, glumi ono što je bila u braku s Benom Aflekom, koji je, sa Met Damonom, producent filma, što stvar čini samo uvrnutijom.
Meni je koncept spajanja mjuzikla i ovog zatvorskog klasika zvučao zanimljivo na prvu, moram priznati. A kad sam se suočio sa filmom, moram, takođe, priznati i to da mi je sve u njemu delovalo, nekako, drugorazredno i siromašno za ovako ambiciozan concept, a da se glumci previše troše na nešto što nije dostojno njihovog vremena i talenta. Pesme su konfekcijske i neupečatljve (sem možda 2, 3 numere), koreografije su mi delovale grčevito i neinspirativno, scenografija izgleda jeftino, boje su isprane, a scenario tematski pretrpan (mizernost zatvorskog života, odnosi među zatvorenicima, film unutar filma, mjuzikl sekvence, politička situacija u Argentini 80-ih…) i preko svega se pretrčava, a opet, postoji i utisak da se vučemo.
Što se mene tiče, ovaj film izgleda kao pozorišna predstava snimljena u tv studiju. Ne osećam da je Kondon preterano zainteresovan ovde i da ga je nešto mnogo briga za likove, temu identiteta, politiku, istoriju, pa čak i same muzičke deonice.
Sem neinspirisanog mjuzikla (ima tu i formalnog Technicolor omaža, al’ nije to to kad se snima digitalno), u kom se glumci najviše daju, ništa od većeg značaja nije dodao ovoj, na filmu već bolje i dostojanstvenije ispričanoj, priči, da bi opravdao postojanje ove verzije. Rekao bih da je dobar deo značenja i otkinut, pa bačen sa izvornog materijala. I onda sav taj kemp samo odmaže bilo kakvom pokušaju da ovaj film bude ozbiljno shvaćen.
CHAINSAW MAN THE MOVIE: REZE ARC
Pošto nisam gledao istoimenu Netflixovu anime seriju, proveo sam skoro celu prvu polovinu filmskog nastavka (ako ne računam preslatku scenu celodnevnog dejta po bioskopima), pitajući se – čemu toliki hype oko ovog naslova?
A onda film promeni žanr iz tinejdž rom-koma u krvavi desturktivni spektakl, dostojan najboljih filmova o čudovištima, samo mnogo energičnije i vizuelno kaloričnije (što ume malo i da umara, kad pričamo o jako dugom vizuelnom ataku na gledaoca sve većom i većom destrukcijom, al to se dosta komenzuje izuzetnom montažom i kreativnošću, moram priznati).
Lud, nasilan, duhovit, napet, maštovit, vizuelno atraktivan – samo da mu je manje vremena trebalo da dođe do glavnog sukoba.
THE SMASHING MACHINE
I braća Safdi se razdvojiše. Ove godine, jedan nam isporučuje film o jednom od prvih MMA boraca, Marku Keru, a drugi film o stonom teniseru, zvani “Marty Supreme”. Imam osećaj da se šegače sa nama, al’ čekam taj “Uncut gems” stonog tenisa, pa ću doneti sud, pošto me je “Smešni Draga Mašin” ostavio poprilično hladnim i upitanim – čemu sve ovo?
Ovde se The Rock, odnosno, Dvejn Džonskon, koji tumači Marka Kera (drugačiji je u licu samo, nije morao puno da doteruje građu, to je, suštinski, i dalje The Rock, samo glumi u pokušaju ozbiljnijeg filma od onih u kojima inače igra, I ima kosu), konačno setio da je njegov bivši kolega, Dejv Bautista, otišao mnogo dalje od njega u glumačkom razvitku i da mu je odavno ukrao titulu najboljeg glumca među rvačima.
Konačno je shvatio da se formula izlizala, da je 20 godina igrao jedan isti lik, te da mu je potrebna promena i priliku je našao u Beniju Safdiju. I, naravno, da se snalazi u ulozi borbene volovske polutke (“Southland tales” ostaje Dvejnvo najbolje izdanje), koja je (i u dubini duše dete) zlatno dete sporta, dok ne popije prvi poraz, a onda dete u njemu počinje da se opire i to kreće jako da boli i spotiče i uništava ga i kao sportistu, i kao čoveka, i kao bračnog partnera Emili Blant (sigurno je pomoglo to što su već igrali zajedno, hemija im je fantastična, al’ je ona, iako trpni lik, na papiru sigurno daleko manje zanimljiv, jednostavno je toliko talentovana i harizmatična da mi bude žao što nema boljih uloga za nju, žena je zmaj).
Najzanimljiviji delovi filma jesu, upravo, njegove scene sa Emili, tu još i ima onog dobro poznatog Safdi intenziteta, al’ na kašičicu, dok je ostatak filma skoro potpuno očišćen od toga. Film ne nudi ništa novo u tropey priči o sportisti koji se odao porocima (lekovima protiv bolova) nakon velikog poraza. Mi samo vidimo posledice njegovog trovanja, kroz nerazumevanje partnerke, sebičluk, sve frekventnije svađe oko trivijalnih stvari koje umaraju i troše, a onda kad ode na lečenje u centar za rehabilitaciju, ni tamo ne vidimo kako se muči, bori, lomi, sumnja, a sudeći po karakteru, toga je sigurno bilo, nego ga odmah vidimo nakon rehabilitacije, spremnog da ostane čist.
Naravno, karakterni problemi su i dalje tu, al’ hteo sam da ga vidim malo i samog sa svojim demonima, tako su nas “Raging bull” I “The Wrestler” naučili, kad se već pravi kompetentna, emotivno sirova drama o palom sportisti. Ovako, The Rock je ili ispostava harizme ili se duri i svađa ili otupljuje od painkillera u kadru, dok na kraju ne shvati i sam koliko je to sve smešno i jadno što radi, kao i da sportske pobede nisu život, što je jedan od jačih momenata u filmu.
Samo…I dalje se pitam – čemu film BAŠ o OVOM čoveku? Šta to njega i njegovu priču čini suštinski autentičnom, drugačijom i vrednom cimanja, od nekih drugih velikih filmova koje vode slični likovi? Čuo sam da je Džon Hajms, sin velikog Petera Hajmsa (2010, Outland, Capricorn one) radio dokumentarac o Marku Keru, isto nazvan „Smashing Machine“, i da je ovo samo igrana verzija tog filma, takođe, snimljena dokumentaristički, što nimalo ne ide u prilog ovom filmu koji je već na tankim nogama svrhe postojanja.
GOOD FORTUNE
Ovaj “Trading places” sreće “Wings of Desire” miks proveo je manje od nedelju dana u domaćim bioskopima, što je meni potpuni šok za jednu Kijanu Rives – Set Rogen dramediju, al’ Bože moj, ništa u životu nije sigurno.
Ovo je delo nastalo iz dobre namere, sa ciljem da se dopre do radnog naroda, al’ ga nadole vuče činjenica da je njegov kreator, na pozicijama moći i privilegija, koje bi trebalo biti meta kritika ovde, i to pokazuje da je on (Aziz Anzari) u potpunom raskoraku sa time gde je danas običan čovek (kao i činjenica da film izbegava da uđe u neke istine poput one da većina običnih ljudi radi po više od 50 sati nedeljno da bi preživeli, a onda od umora ispašta njihov organizam, društveni život, porodični život).
Plus, ovaj film se oslanja na etablirane zvezde, nema nijednog novog talenta, a pokušava da dopre do običnog čoveka, koji ovde nije dobio šansu. Aziz Anzari nije uverljiv kao mladi asistent, kao što ni Kijanu nije uverljiv ni u čemu više, generalno, pa čak ni u ulozi anđela, što jeste u životu, i to samo dokazuje da mu se čak i filmska harizma, koju je imao, otima sve više.
Da ne pričam o “rešenjima” za postavljanje poslovnog poretka u red i poštovanja prema radniku poput: “Hej, zli bezdušni direktori firmi, zašto ne plaćate svoje radnike tako da mogu da žive normalno?”, “Rešenje je da svi damo otkaz i da napravimo sindikat!” ili “Ako ne možeš da živiš od montaže, zašto ne bi krenuo da sam snimaš filmove?” i slična otkrovenja.
Ako isključimo mozak i pozabavimo se komedijom, tu je pola vino, pola voda situacija. Mislim da bi film bio duhovitiji da se fokusirao na odnos Kijanua i Seta Rogena, dok mu Kijanu pomaže da shvati život običnog čoveka, daleko od predrkanih vila Beverli Hilsa. Takođe, humor pati i zbog predvidivosti. Npr. Kijanu glumi anđela koji prvi put uživa u hrani, a s obzirom da je ovde prisutan Set Rogen, a reditelj, producent i scenarista Aziz Anzari je njegov štićenik, svi znamo da je pitanje vremena kad će anđeo malo i drogicu da gustira.
Dobri Kijanu glumi anđela koji se drogira, kapirate? Likovi su više glasilo Azizovih ideja i moralističkih govora nego ljudi od krvi i mesa, sa svim svojim vrlinama i manama. Jasno je da je namera da Azizov lik do kraja shvati smisao života, al’ on nikad ne stigne do te tačke svojim delovanjem i odlukama, te ne deluje zaluženo.
Čini mi se da se ovaj film ne obraća istinski običnom čoveku, već da mu priča s visine.
HAJDUK U BEOGRADU
U ovom, evidentno iz čiste ljubavi nastalom (prema filmovima, 80ima, filmovima iz 80ih, prema (sopstvenoj) mladosti), ukusno stilizovanom filmu, u ruhu 80s tinejdž naive (Koja krpi i po neku rupicu na putu, na čist šarm), imamo, pored mnogih omaža koji mene lično rade (Posteri filmova Voltera Hila, death wish…), pored esencijalno 80s kameo pojava (Neno Belan, Žika Zana i još par bećara, sve braća moja), pored kombinacije 80s ex-yu pop hitova (ali onih nekih još neizlizanih) i nenametljivog synth o.s.t.-a, imamo i omaž na moja dva (ne)dela, sa (sada ne tako) malim „Herojem“ (Todor Jovanović, protagonista „Hajduka“, kao i „Heroja“) i (takođe, iždžigljalim) malim Moskrijem (Andrija Bošković, tumačio malog Moskrija u kratkom filmu „Život po Moskriju“), u istom odeljenju.
Čak imamo i pesmu iz „Moskrija“: „Noć u šatoru uzdaha“ od Zane, koja se čuje tokom jedne od simpatičnijih i duhovitijih scena u “Hajduku”. Milan Todorović i ja pravimo shared multiverse, a da nisam ni znao.
Ne znam baš koliko će današnje klince uhvatiti čista 80s nostalgija od filma (u najboljem smislu), al voleo bih da dođu do njih i neka druga temperatura i brzina domaćeg filma. Doduše, neće sigurno ovo proći narodu van radara, jer zdrav domaći crowdpleaser, poput ovog, u ova crna vremena, koja samo što nam nisu pojela kinematografiju, doćiće ljudima ko ceđena pomorandža na mamurno jutro.
I da, ovaj film pruža jednu bitnu životnu lekciju – ako te dve devojke zovu da gledate film iz serijala -lude godine- u bioskopu, svaki pošten srbin mora odabrati onu koja zaista želi da ide s tobom na BAŠ taj film i da se iskreno kidate na budalesanje žike i milana, a ne onu koja te zove iz poze, jer je popularno.
Ovo je jedan sladak, topao porodični film, kome, da budem iskren, nemalo opadne tonus u drugoj polovini (između prvog poljupca i ekskurzije).
Druga polovina dođe do, maltene, do ravne linije, sa par momenata gde film živne, što zbog raspoloženih glumaca, što zbog rediteljskog ubeđenja. Da je izbačeno jedno 15, 20 minuta (najviše u drugoj polovini), film bi bolje tekao i čini mi se da ekskurzija ne bi stvarala utisak naglog buđenja involviranosti gledaoca. Mogla je i ekskurzija postepenije da se uvodi, da imamo mini saspens pred istu, jer kad si klinac, uvek postoji neka vrsta tenzije pred prvu ekskurziju, koja može iz različitih uglova i aktera da se sagleda. Mada, za jedan komercijalni film koji je do ove mere oslonjen na dijaloške situacije, sasvim je lepo spakovan.
P.S. Nadam se da će neki klinac pitati roditelje „A ko su Marina Perazić i Neša Leptir i šta je „Soba 23“?“ kao što sam ja pitao moje matorce, posle gledanja„Lepih sela“, sledeće: „A ko je taj Helmut Col?“ ybog scene u kojoj Kojo (hehe) pita Cviju šta sluša na kasetofonu, a ovaj mu kaže: „Slušaj stvar Helmuta Kola „Kar’o sam do bola““?
P.P.S. Da se ja pitam, još bih više kempovao u pravcu scene sa zmijom i herojskim trijumfom uz kerber, to je ono što filmovi moraju da budu, to je ta magija.
NEKOLIKO (DIS)HONORABLE MENTION NASLOVA:
ZOOPROPOLIS, ovaj, ZOOTROPOLIS 2 & DOLPHIN BOY 2 – animirani mediokriteti.
SPLITSVILLE – poletna, uvrnuta, povremeno presmešna farsa. U jednom mometnu toliko nafilovana apsurdnim detaljima, samo da bi držala pažnju, al postaje preterana i dosta gubi kad je u pitanju emotivna spona s publikom, iako nep restaje da bude zanimljiva.
Nedovoljno odmeren u humoru da bi bio „Forgetting Sarah Marshall“, neodovoljno lud da bi bio „Step brothers“. Dva glavna lika su reditelj i scenarista (Majkl Angelo Kovino), kao i ko-scenarista (Kajl Marvin), koji su ugrabili dobru priliku da naprave film da bi bili prisni sa Dakotom Džonson i Adriom Arjonom. Ovaj simpatični rolekoster (završava se tamo gde je i počeo) bi bilo remek delo da je snimljeno u Francuskoj 90ih.
SPRINGSTEEN: DELIVER ME FROM NOWHERE – nije me, sa nekim preteranim entuzijazmom, ispunjavala činjenica da se ovaj film prvobitno zvao „Deliver me from nowhere”, da bi produkcija potom dodala “Springsteen” ispred prvobitnog naziva. Ime Skora Kupera (Crazy heart, Antlers) kao reditelja me je zaintrigiralo, iako ovde nema osećaja da gledam njegov film, mogao je i Mangold biti potpisan, odmah posle filma o Dilanu.
Ovde je očigledno da je namera bila da se napravi biopic o muzičaru koji nije imao većih pikanterija u životu i stvore down to earth dramu o mladom čoveku koji se suočava sa depresijom, dok mu je popularnost, kao i umetnički vrhunac, nikad veći. Ovo je jedan zaboravljiv, poluprazan, al ne i uvredljiv film u kom Džeremi Alen Vajt, u ulozi The Bossa, gleda “Badlands”, dva puta pogleda “Night of the Hunter” i, u suštini, sve što gleda su bolji filmovi od ovog, dok siromašan, introvertan scenario otvara pred nama na jednu polovičnu studiju karaktera.
Ogoljenost u pristupu nije donela autentičnost, a rezultat koji smo dobili film koji se grčevito bori da opravda svoje postojanje mimo bavljenja poznatom osobom. Ne brinite, film nema mim završetak uz “Born to Run”.
PLAY DIRTY – ono kad se sirup zvani “Point Blank” prvo gustira, pa to bude jako, te se onda razblaži malo u vodi i dobijemo “Payback” sa Melom Gibsonom. Onda prođe dosta godina i javi se potreba da se ponovo uđe na taj teren, a zaboravilo se i kako se razblažena verzija pravi. Konfekcija u kojoj je najtužnije koliko se srozao Šejn Blek.