Povezano
Neke filmove i kadrove ne zaboravljamo. Ne zato što su nas nasmejali, nego zato što su nas slomili. Ljubavni rastanci na ekranu umeju da nas pogode tamo gde ni naši sopstveni nisu stigli. Možda zato što u njima prepoznamo ono što nikada nismo umeli da izgovorimo onda kada je trebalo izgovoriti.
Gledajući te scene, proživljavajući i sopstvene rastanke, dobijamo utisak da bol može biti podjednako i razarajuća i nežna. Ljubavni rastanak, ma zbog čega god da se dogodio, ima svoju boju, ritam i prepoznatljivu lepotu. U tim sitnim pokretima, u toj pažljivoj tišini, ili vici nalazi se sve što ostaje posle ljubavi, ono što ne možemo da zadržimo, ali ne možemo ni da odpustimo potpuno.
Ljubav nas uvek nađe kad ne tražimo ništa. Isto je i sa ljubavnim filmovima. Oni nisu tu da nude utehu, već razumevanje. I svaki od njih, na svoj način, podseća da rastanak nije samo kraj, već trenutak kada shvatimo koliko je nešto zaista vredelo. Pitanje je na kraju, da li smo izgubili nešto vredno?
Na ovoj listi, nalaze se tuđi, filmski rastanci koje pamtimo kao svoje…
Blue Valentine (2010): Ljubav koja umire polako
Derek Cianfrance u ovom filmu ne prikazuje eksplozivan raskid, već njegovu hroniku. Blue Valentine je studija propadanja veze, scene početka i kraja ljubavi montirane su paralelno, što čini da gledalac istovremeno voli i gubi. Ryan Gosling i Michelle Williams nose bol neizgovorenih rečenica na licima, dok sve boje postaju svedene, svetlo hladno, a prostor skučen, kao da i kamera pati zajedno s njima.
Never Let Me Go (2010): Tišina kao simbol konačnosti
Film Marka Romaneka, prema romanu Kazua Ishigura, prikazuje ljubav koja ne može da pobedi sudbinu. Nema velikih scena, nema drame, samo melanholična atmosfera, pastelni tonovi i pogled Carey Mulligan u kojem se krije rezignirana tuga. Kada ljubav završi u tišini, a ne u kriku, ostaje nešto što se ne zaboravlja.
In the Mood for Love (2000): Ljubav koja se nikada nije desila
Wong Kar-Wai majstorski slika emocije koje nikada ne dobiju priliku da postanu stvarnost. Maggie Cheung i Tony Leung hodaju u ritmu neizrečene čežnje, dok ih kamera posmatra kroz prozore, hodnike, i polusenke. Rastanak ovde nije kraj veze, već kraj mogućnosti — i zato je jedan od najlepših i najtužnijih u istoriji filma.
Columbus (2017): Ljubav koja se završava pre nego što počne
Kogonada u Columbusu koristi arhitekturu, prostor i tišinu kao produžetak emocija. Likovi (John Cho i Haley Lu Richardson) dele krhku povezanost u gradu u kojem svaka zgrada ima svoju simetriju i prazninu. Njihov rastanak nije gubitak, već nežno prihvatanje da nešto može biti lepo i ako traje kratko.
Like Crazy (2011) – ljubav koju razdvaja vreme i granica
Drake Doremus prikazuje mladalačku strast koja se polako gubi pod težinom realnosti. Felicity Jones i Anton Yelchin igraju par koji pokušava da održi vezu na daljinu, ali njihov rastanak deluje stvarnije od bilo kog filmskog pomirenja. Kamera je ručna, intimna, gotovo dokumentarna, pa svaki njihov dodir deluje kao da bi mogao da pukne. Rastanak u ovom filmu nije spektakl, već tiha kapitulacija pred životom.
Foto: IMDb