U ovom gradu nema mesta za jednog od nas!

Retko kada ti Univerzum podeli takve karte da budeš na pravom mestu, u pravo vreme: kada se spoje uzavrela društvena klima, vrhunska umetnost i čista emocija. Zato je bila privilegija slušati Darka Rundeka i Big Band RTS-a u mts dvorani u Beogradu. 

Nisam muzički obrazovana, pa moji utisci proističu samo iz pukog subjektivnog doživljaja – ali verujem da je svaka osoba u sali osetila isto: sveprožimajuću lepotu svakog zvuka i reči iz bogatog opusa jednog od najoriginalnijih muzičara naših prostora.

GRAD NADE: DARKO RUNDEK I BIG BAND RTS SU NAS POVELI NA PUTOVANJE

U novim aranžmanima, uz svu raskoš neverovatnog orkestra iza sebe, pesme koje svi znamo i volimo dobile su novu dimenziju, još više ističući ono što je najdragocenije u Rundekovom stvaralaštvu: moć da nas povede na putovanje i izmesti iz stvarnosti, makar na čas.

Šetnja ulicama Pariza u paru, kišnom večeri. Suze koje se slivaju niz lice u praskozorje. Zapaljeni grad i miris gorućih guma u jedinoj kafani koja radi. Vrela noć u uskomešanoj karipskoj luci. Nestalna tišina nedeljnog popodneva. Soba ispunjena čežnjom, usamljenošću i nemirom. Eksplozija u pustinji. Predavanje ritmu i radosti trenutka. Oda slobodi, koja se vijori iznad svih nas.

Scene iz pesnikove mašte smenjivale su se jedna za drugom pod dirigentskom palicom Ivana Ilića, uz solo deonice koje su ih oživljavale pred nama, kao nikada pre: svirali su Kori Vilkoks, Ivan Ilić, Petar Radmilović, Ljubomir Turajlija, Vladimir Krnetić, Nemanja Banović, Novak Mijović, Jevrem Ćosić…

Pozornicu su u nekoliko navrata „ukrali“ multiinstrumetalisti Maja Rivić i Igor Pavlica, posebno u pesmi „Wanadoo“, gde su nam pokazali neverovatan raspon njihovih vokala i emocija koje mogu da prenesu.

O Darku Rundeku je mnogo toga rečeno i napisano, kao i o vrsnim muzičarima Big Banda RTS-a koji su virtuozno ostvarili, kako je rekao, njegove zamisli pesama u kojima pronalazimo nešto važno i utešno. Ali, ispričati tako velike priče delikatnom majstorijom biranja reči i tonova u samo nekoliko minuta ostaje ravno čaroliji – a to je razlog zbog kojeg nam se, ma koliko puta da smo ih čuli, ove pesme iznova otkrivaju. Nekad je dovoljno samo učiniti ih još većim, a upravo to smo imali prilike da čujemo i osetimo.

Protekli dani bili su duboko emotivni – jer nešto se ovde konačno dešava, po prvi put posle mnogo, mnogo vremena. Kao da su sve te emocije, koje je teško sabiti u reči, doživele kulminaciju kakvu samo muzika može da im pruži.

Zato je najsnažniji trenutak koncerta moralo biti izvođene pesme “Šejn”, poput mnogih drugih, beskrajno filmske, natopljene sirovom emocijom koju donosi samo i jedino borba za pravdu. 

Plakali smo, grlili se i ponovo smo počeli da osećamo. A kada se oseća iz stomaka, onda se ne može ostati miran.

Ne treba se stideti emocija, ne treba kriti suze. Ovakvim večerima u Beogradu se samo treba prepustiti. U ovom gradu konačno ima mesta za nadu.

Foto: Nemanja Đorđević