Đorđe Stanojević: Kako izgleda slikati snegom, vetrom i kišom

Slikar Đorđe Stanojević nedavno je u Macura muzeju predstavio izložbu „Dijalog“, koja je nastala pri susretu sa opusom indijskog umetnika Pravina Cherkoorija. Stanojević, slikar koji je prve slikarske korake načinio nakon završetka Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, godinama je radio u advertajzingu kao art direktor, da bi pre petnaest godina odlučio da napusti grad i preseli se u prirodu gde danas stvara. Taj trenutak preokreta u njegovom životu i stvaralaštvu, otvorio je prostor za jedan potpuno novi umetnički put – slikanje prirodnim tehnikama i materijalima koje sam stvara, prepuštajući svoje radove dejstvu prirodnih sila (sneg, vetar, kiša).

U međuvremenu je osnovao i Nature & Art, u zapadnoj Srbiji, u Osečini, gde razvija ideju povezivanja prirodnih i umetničkih procesa. Njegova dela nalaze se u muzejima i privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu, nagrađivana su i prepoznata, ali ono što ih možda najviše određuje jeste težnja ka jedinstvu – sa prirodom, Bićem, Univerzumom. Kako sam kaže, proces slikanja za njega je put ka stanju unutrašnje slobode i smisla, onome što se u duhovnoj tradiciji naziva okeansko osećanje.

BURO. Da li si pre Pravina Cherkoorija radio radove inspirisane prirodom, u prirodi, prirodnim tehnikama?

Đorđe Stanojević: Mnogo pre Pravina počeo sam da radim radove inspirisane prirodom, no, ako vas zanima sličnost između mog i njegovog stvaralaštva – Pravin nije radio isključivo u prirodi, niti isključivo radove na koje utiče priroda, više se bazirao na site-specific radove u određenim prostorima, zatvorenog tipa. Pravin je priča o indijskoj spiritualnosti, visokofrekventnoj i sjajnoj, dok sam ja iz neke neminovne potrebe otišao u prirodu.

BURO. Kako se rodila ta potreba?

Đorđe Stanojević: Bilo je to pre jedno 15-ak godina, gde sam u tim studijima u kojima sam radio, multimedijalnim, dožoveo klasičan burnout, i otišao u prirodu. Sad tamo živim i dolazim povremeno u Beograd, gde predajem na Fakultetu savremenih umetnosti kao redovni profesor, slikarstvo i likovnu formu, što mi je Kosta Bogdanović ostavio u amanet.

Otišao sam u prirodu, ne znajući zašto idem, samo sam imao potrebu. Tamo se sve desilo. Počeo sam da pravim prirodne materijale, da prosejavam zemlju, biram medijume, pravim boju. I pustio sam da se život desi, da se dešavaju stvari, da velike prirodne sile dejstvuju na sliku i one su postale moja četkica. Slikam snegom, vetrom, kišom. Sve to dogoilo se nakon perioda ćutanja, jer kad dođete iz gradske sredine prvo morate da eliminišite distrakciju i dođete u jedno apsolutno stanje mira, pa vam se prvo vraćaju čula – prvo se vrati čulo dodira, a krajnje je čulo mirisa, jer mi u gradskim sredinama ništa ne osećamo, potpuno smo amputirani za naša čula zbog te ogromne distrakcije… Čulo mirisa je najdublje, višedimenzionalno, ono nosi čitavu istoriju sveta, neverovatno je obojeno. Recimo, japanski slikari kad slikaju bambus, moraju prvo da osete njegov miris kako bi mogli da ga naslikaju. To je jedna vrsta meditacije, koja nije strana čoveku, jer čovek ima potrebu da se poveže sa Bićem i to osećanje povezivanja sa Bićem, sa Univerzumom, zove se okeansko osećanje. Tom osećanju jednote sa Bićem, čovek se oseća jako slobodno, rasterećeno, tada postoji veoma jasan smisao i zato ja slikam – putem procesa slikanja mogu da dođem u to stanje jednote, a same slike su neka vrsta putovanja, dokumentacije, koja nastaje u dijalogu sa Bićem. I uvek su iznenađenje, i za mene i za druge ljude.

BURO. Na otvaranju izložbe u Macura muzeju pomenuli ste reč istina. Koliko je važno biti u istini, da bi se stvaralo?

Đorđe Stanojević: Isrina je reč koja se vrlo relativizuje, ali nije relativna, to je jedna vrsta frekvencije na kojoj vibrira naš duh, naše Biće i kada samo na toj frekvenciji, a to je ista frekvencija jednog voćnjaka, neba, trave, mi smo u istini. I sve što uradimo iz tog stanja, dobro je. U to nema sumnje, vera je apsolutna. I to je razlog što sam otišao u prirodu i što već 15 godina radim isključivo napolju.

Čovek ima potrebu da se poveže sa Bićem i to osećanje povezivanja sa Bićem, sa Univerzumom, zove se okeansko osećanje

BURO. Gde se nalazi to vaše mesto u prirodi?

Đorđe Stanojević: U Zapadnoj Srbiji, u Osečini, između Valjeva i Loznice. To mesto poznato je po Sajmu šljiva, koji sam osnovao sa prijateljima, i to mi je možda jedno od najznačajnijih dela jer sam oživeo taj kraj zahvaljujući tom sajmu. Specifično je mesto zato što sam tamo rođen i zato što sve mogu da prepoznam. Odrastao sam tu na reci, a reka, šuma, sve to je moj habitus, sve prepoznajem kao mesto na kojem izvirem, i to je razlog što se tamo nalaze moji ateljei. Napravio sam projekat koji se zove Nature&Art, koji povezuje prirodu sa umetničkim procesima, tako da mnogi ljudi iz čitavog sveta, ne samo iz oblasti umetnosti nego i iz biznisa, tehnologije, nauke, dolaze tamo i promišljaju kako povezati prirodne procese sa svim ostalim ljudskim procesima. Ta promišljanja, po meni, predstavljaju budućnost sveta. 

BURO. To je kao neki hub?

Đorđe Stanojević: Jeste. Tamo imam četiri velika ateljea, napravljena od prirodnih materijala, imam čak i mesto u kojem može da se boravi… Meni su potrebni priroda, ogroman prostor, sloboda, neposredni dijalog sa nebom, zemljom, mirisima, atmosferom oko mene, sa Bićem. I to je razlog što više ne mogu da radim u zatvorenim pristorima, pogotovo ne u dizajniranim ateljeima, jer vi kad ste u zatvorenom prostoru, zatvoreno i razmišljate, dizajnirate savremenu umetnost. Pazite, u osnovi svega je namera, ako vam je namera da budete pametni, dobro prodavani ili da imate neku sociološku poziciju, to se odmah vidi na vama i na vašem delu. Ali ako vam je namera istina, povezivanje sa Bićem, sve je drugačije i sve to zajedno pretvara se u jednu vrstu plemenitosti. Kad pogledate radove nekih velikih autora, prvo što osetite u toj materiji – da li je to skulptura, slika, instalacija, osetite plemenitost. Postao mi je imperativ kako doći do te plemenitosti. To su visoke frekvencije. Osetio sam da to mogu da postignem jedino ako imam tu jednotu sa Bićem, Univerzumom, u samoj prirodi. 

Odrastao sam tu na reci, a reka, šuma, sve to je moj habitus, sve prepoznajem kao mesto na kojem izvirem, i to je razlog što se tamo nalaze moji ateljei

BURO. Da li su tvoje obrazovanje i kasniji umetnički put imale neku klasičnu matricu? 

Đorđe Stanojević: Apsolutno ne. Imam jedan potuno atipičan i možda nelogičan život. Prvo, završio sam prirodno-matematički smer i bio projektovan za doktora medicine – svi moji su lekari – otac, majka, brat… međutim, ja sam imao neminovnu potrebu da upišem Likovnu akademiju, što sam nekom svojom hrabrošću i uradio. Završio sam slikarstvo na Likovnoj akademiji u Beogradu, nakon čega sam započeo izlagačku delatnost i dobio vrlo važne nagrade – nagradu na Jugoslovenskom bijenalu mladih, moja prva izložba u Domu omladine uvršetena je u tri najbolje te godine… i onda, kako to samo život ume da namesti, počinjem da se bavim multimedijom i advertajzingom, u totalno drugoj priči. Počinjem da radim kao art direktor, pa postajem regionalni art direktor jedne od najvećih advertajzing kuća na našim prostorima… I da mi je neko rekao, te 2008-09. godine, da ću ponovo da se vratim slikarstvu i odem u prirodu, rekao bih da nema šanse da se to desi. Godinama se nisam bavio slikarstvom, ali je ta neminovna potreba, kako ju je nazvao Rilke, da mu se vratim, bila stalno u meni. Kada sam se nakon pomenutog burnouta vratio slikarstvu, došao sam u jedan potpuno drugi svet, potpuni opozit advertajzingu, u kojem su imperativ Istina, Biće, priroda, sve ono što je negde i ležalo u meni. Čini mi se da je to iskustvo koje sam imao u advertajzingu i multimedijalnim studijama u meni samo sazrelo tu priču – da nisam bio u advertajzingu, ne bih imao ovu vrstu svesti, i vrlo sam zahvalan na tome što sam prošao kroz iskustvo upoznavanja savremenog sveta. Taj savremeni svet, simulakrum advertajzinga i strategije koje leže u osnovi komunikacija upoznao sam do najsitnijih detalja i to ne osuđujem uopšte, kao što ne osuđujem ni, recimo, veštačku inteligenciju. Sve to su sociološki alati koje koristimo u ovom evolutivnom periodu, ali moja neminovna potreba je da budem deo Bića i na osnovu tog iskustva gradim jednu vrlo kompleksnu strategiju i realizujem je, u vremenu u kojem je to gotovo nemoguće, putem svih mehanizama koje sam naučio u svim tim kompanijama u kojima sam radio, i ta strategija mi danas vrlo znači. 

BURO. Koliko si godina imao kada se ponovo okrećeš slikarstvu? 

Đorđe Stanojević: 37, tada sam definitivno dao otkaz. 

BURO. Da li si to osetio kao nešto što je došlo kasno?

Đorđe Stanojević: Nema kasno. Vreme je naša sociološka izmišljotna i ono ništa ne determiniše. Najbolji primer za to je Ilija Bosilj koji je počeo da slika u 62. godini i postao jedan od najznačajnijih slikara sa ovih prostora. Nema vremena u ovom poslu, ovde postoji samo sada i ovde. I to je ono što jeste priroda, ona nema prošlost i budućnost, ima samo prisutnost. Kada ste prisutni ovde i sada, vi ste zapravo u večnosti, to nije nikakva teorija, to je realnost. Pravim ogromnu razliku imeđu naše sociološke realnosti, koja nam je nametnuta, i naše prave, prirodne realnosti. Sociološka realnost je simulacija – simulakrum, ona se vaja od strane najjačih na svetu, u određenom trenutku, i sva ta pravila, koja mi zovemo realnošću, su nam u   stvari nametnuta, i menjaju se kako se menja i samo čovečanstvo, kroz evoluciju. S druge strane, imamo prirodnu realnost, biološku, spiritualnu, emotivnu, intuitivnu. Sada i ovde. Svi smo došli iz tog Univerzuma i tamo ćemo se vratiti. To je jedna neminovna istina, možda neprijatna za sociološku relanost, jer nije vajana na osnovu kontrole, već u situaciji nekontrole, puštanja da se stvari dešavaju, što je u stvari Priroda. Apsolutno poštujem evolutivno-sociološke procese koji imaju svoj kontinuum i logiku, poštujem to, ali to će da izvrti svoje i čovek u svemu tome treba da nađe neku vrstu sopstvenog spasenja, da se u svemu tome ne oseća izgubljeno, besmisleno, da se ne identifikuje sa stvarima koje nisu on. Tada nastaje jedan momenat, elementaran za čoveka, a to je smisao. Jer čovek može da živi bez mnogo stvari, ali bez smisla ne. 

BURO. Gde publika može da pogleda tvoje radove? 

Đorđe Stanojević: Vrlo sam aktivan na likovnoj beogradskoj sceni, iza mene je 51 samostalna izložba, a na stotine kolektivnih. U Beogradu imam atelje u jednoj fenomenalnoj zgradi koja se nalazi u ulici Admirala Geprata 14, sa pogledom na Vaznesenjsku crkvu, koji predstavlja prostor za druženje. Tamo ne radim, ali se tu nalazi depo sa mojim slikama. Inače, kolekcionar sam mid-century i bauhaus nameštaja i sve to utiče na tu jednu lepu atmosferu druženja, koja se dešava u tom ateljeu. San mi je bio da napravim jedno lepo mesto u Beogradu u koje mogu da dođu moje kolege, kolekcionari, prijtelji, gde bismo provodili vreme u dijalogu. Tamo gledamo i filmove, pričamo o njima nakon projekcija… To mesto je otvorenog tipa i svako je dobrodošao. To mesto je nešto što nazivam najlepšim Beogradom, jer dolaze vrlo rafinirani ljudi, frekvencije su visoke, mesto gde mi zapravo jedni druge ologičujemo, pružamo mogućnost ogledala ogledajući se jedni u drugima i stvaramo jednu održivu mikrosredinu. To nije sredina koja se bori protiv nečega, jer moja strategija nije borba, već puštanje. Ništa protiv, samo jedno veliko – za.

Mesto slikanja: Muzej Macura