Nikola Ležaić o novom filmu: „Ništa ne odlazi zauvek, samo menja oblik“

Kako je ovde tako zeleno je novi film Nikole Ležaića koji je otvorio Festival autorskog filma. Prošlo je čak 15 godina od njegovog debitantskog ostvarenja Tilva Roš, koje mnogi kritičari smatraju jednim od najboljih srpskih filmova u ovom veku.

Nikolin drugi film donosi intimnu i nežnu priču o porodici, sećanjima i prirodi vremena, ispričanu kroz maestralne kadrove, dijaloge i glumačke izvedbe. Uloge tumače Filip Đurić, Izudin Bajrović, Stojan Matavulj, Snježana Sinovčić Šiškov, Leon Lučev, Rada Mrkšić, Dobrila Stojnić, Dejan Đonović, Đorđe Erčević, Milica Gojković, Branka Katić.

Kako je ovde tako zeleno vodi nas na putovanje, manje određeno prostorom, a više uspomenama koje „izazivaju“ linerarni protok vremena. Poziva nas u emotivan delić života reditelja, u trenutku kada sa svojim ocem putuje do Dalmacije, kako bi posmrtni ostaci njegove bake, izbeglice iz rata, mogli da budu vraćeni u njeno rodno selo.

Na tom putu, film nas poziva da se zapitamo kakva je priroda sećanja, koliko nas definiše naše poreklo, kakvu moć nad nama imaju mesta koja su ostala u prošlosti – i šta će ostati iza nas i naših odnosa, kada nas više ne bude bilo.

Ipak, svim tim velikim i značajnim temama Nikola pristupa suptilno, tiho, nežno, kroz kadrove ispunjene bojama rane jeseni, emocije koje se prelivaju iz unutrašnjeg sveta likova na prirodu oko njih, kroz dijaloge koji zvuče potpuno „prirodno“, toliko da ćete u njima sigurno prepoznati svoje roditelje i rođake.

Kako je ovde tako zeleno je Nikolino pismo ocu i porodici, jedan od onih filmova čijih se scena dugo sećate i koji će vam, sa svakim novim gledanjem, sigurno otkriti još jedan sloj značenja.

Imali smo čast da sa Nikolom razgovaramo o nastanku, kao i svim temama i motivima filma Kako je ovde tako zeleno, čije se prikazivanje uskoro očekuje u bioskopima. Uživajte!

Nikola Ležaić o filmu Kako je ovde tako zeleno

Pre svega, volela bih da se osvrnemo na činjenicu da smo tvoj novi film čekali 15 godina. Možeš li nam otkriti zašto, posebno u svetlu toga da je Tilva Roš redovno na listama najboljih domaćih ostvarenja u ovom veku?

Posle Tilve Roš želeo sam da pobegnem od privatnih tema i uhvatio sam se ogromnog, preskupog projekta koji nikako nije mogao da se desi. Osam-devet godina sam ga razvijao, i dok sam gledao kako tone, prolazilo je vreme. Onda su se dogodile stvari koje nisam birao – smrt oca, pandemija, karantin, i shvatio sam da jedini film koji zaista mogu da napravim jeste onaj od kog sam godinama bežao.

Na tragu prvog pitanja, jedna duhovita rečenica u filmu privlači pažnju. Parafraziraću: „Hteo sam da budem David Lean, a moram da budem Želemir Žilnik“. Možeš li da nam je dodatno elaboriraš?

To je šala na moj račun. David Lean je simbol epskog, raskošnog filma koji zahteva veliku mašineriju. Žilnik je simbol toga da film napraviš uprkos svemu – sa malo sredstava, ali s mnogo glave i upornosti.
Posle godina borbe s birokratijom i budžetima, shvatiš da na Balkanu retko ko može da bude Lean, oni najbolji postanu Žilnik. I to je zapravo kompliment: radiš iskreno, bez kalkulacija, pa makar bilo i na ivici gerile.

Film nas poziva u intimni svet tvoje porodice. Koliko odvažnosti treba za takvo „ogoljavanje“ sebe i otvaranje prema svetu?

Ne znam da li je to odvažnost ili nužda. Samo sam ostao bez načina da razumem šta mi se dešava, pa sam pisao. Možda bi bilo hrabro da sam to radio planski. Ovako se samo desilo.

U ranijem intervjuu rekao si da si na putu za Dalmaciju bio svestan da će to iskustvo postati film. Zašto si imao takav osećaj?

Zato što je već tada atmosfera delovala kao filmska: dvoje ljudi različitih generacija, teret nerešenih odnosa, povratak u prostor koji ti je u sećanju postao pola mit, pola magla. Kad se baviš filmom i pisanjem, dramske strukture ti se same podvlače u životu – vidiš ih i kad ne želiš.

Deo koncepta iza priče je „kako sećanje iskrivljuje stvarnost, kako sama rekolekcija može biti kreativan čin“. Mislim da je to prilično uspešno postignuto, jer je sa mnom nakon gledanja ostala emocija više nego bilo kakav „intelektualni“ utisak. Na koji način si birao vizuelne i narativne elemente da bi sećanja “oživela”?

Pokušavao sam da budem što dosledniji sopstvenom pamćenju. Tokom tog putovanja fotografisao sam situacije, predele i uglove koji su mi delovali značajno, i to mi je kasnije mnogo pomoglo. Fotografije su, kad malo razmisliš, često izvor naših „živih“ sećanja, oko njih izgradimo celu prošlost. Za to možeš da se uhvatiš. A sve ostalo je neka vrsta kreativne rekonstrukcije, ono što mozak doda preko tog materijalnog traga.

Ono što me je oduševilo u filmu, između ostalog, jeste prirodnost i lepota dijaloga. Koliko je bilo improvizacije u scenariju? Kako je ta lakoća govora postignuta s glumcima?

Glumci nisu mnogo improvizovali, jer je tekst bio prilično precizno napisan. Mislim da imam uvo za realističan dijalog, to je jedna od retkih stvari za koje mogu da kažem da zaista mislim da mi idu.
Naši ljudi vole da ćaskaju, da odlaze u digresije, da lutaju oko teme dok se ne pojavi neka suština. Taj „slalom“ mi je uvek bio uzbudljiv – kao neko vajanje misli u vremenu.

Dijaloške scene su zato snimane sa minimalno rezova, što je glumcima dalo prostor da uhvate ritam tog razgovora. Verovatno se tu rodila ta prirodnost.

Centralna tema je odnos sa ocem, koji je, za mnoge od nas na Balkanu, ispunjen pre svega onim što nije izgovoreno. Koji su izazovi u prenošenju te neizgovorene dinamike na ekran?

U filmu jeste najveći izazov bio da ne objašnjavam ništa a da publika oseti ono što likovi ne umeju da kažu. Neko dramatuško “crtanje” mi nikad nije bilo blisko jer sam ga uvek doživljavao kao konstrukciju.
Volim da stvari funkcionišu akumulativno: nabacivanjem različitih situacija, simbola i detalja jedno preko drugog, bez insistiranja na jasnim vezama. Te veze gledalac napravi sam, u svojoj glavi. Tako sam probao da slažem i taj neizgovoreni odnos, verovao sam da će se publika snaći, jer svi imamo roditelje i prepoznajemo te veze.

Uprkos tome, kažeš da žene zapravo pokreću radnju, jer su „snaga iza scene u vrlo patrijarhalnom okruženju“. Možeš li to dodatno da elaboriraš?

Zato što su kod nas žene uvek ti motori iz pozadine. Da nije bilo želje moje bake, inicijative moje majke da se ta želja ispuni, organizacije tetaka, taj put ne bi ni postojao u toj formi. Muškarci se guraju u prvi plan, ali žene drže strukturu.

Priča je „natopljena“ prolaznošću, ali si rekao da si na tom putovanju osećao kao da postoji nešto što je „veće od nas samih“. Kako bi opisao „to nešto“ što nadilazi vreme?

Teško je objasniti bez patetike, ali pokušaću. Ponekad osetiš da si deo nečega što postoji pre tebe i posle tebe. To je spoj prošlosti, zemlje, sećanja, odsutnih ljudi – neka vrsta sile koja ti kaže da nisi centar sveta, i to je, paradoksalno, vrlo oslobađajuće.

Film koji nam donosiš jeste postjugoslovenska. Rekao si da sebe donekle doživljavaš kao Jugoslovena, ali i da smatraš da „nekome odgovara da se stalno bavimo stvarima iz prošlosti“ i skreće pažnju sa sadašnjeg trenutka. Iz tvoje perspektive, dokle smo stigli u suočavanju sa svime što se desilo na ovim prostorima – i hoćemo li ikada moći to da “razrešimo“?

Mislim da ne postoji razrešenje. Postoji samo razgovor. Ima ona replika iz Magnolije Pola Tomasa Andersona: “Možda smo mi završili sa prošlošću, ali prošlost nije završila sa nama”. I tako stalno. Dok god je guramo pod tepih zato što nam je teško da se njome bavimo, ona će nastavljati da se vraća i da nas oblikuje, i biće idealno oružje za manipulaciju.

Otvoreno si govorio i o smrti svog oca tokom pandemije kovida 19. U trenutku kada je „Kako je ovde tako zeleno“ konačno „pušten“ da živi među publikom, kako izgledaju tvoja razmišljanja o njemu?

Slično kao i ranije, mislim da je bio super tip, obrazovan gospodin sa užasno specifičnim, blesavim smislom za humor. FIlm mi je samo pomogao da ne razmišljam više o mučnom kraju, a on je tu kao što je i bio. Na žalost. sve ga se više sećam kroz fotografije i rekonstruišem situacije, ali tako to ide s vremenom.

Najzad, scena koja me je duboko dirnula je kada braća i sestre izgovaraju brzalicu iz detinjstva koju još uvek pamte, od reči do reči. Veruješ li da je ono što je prošlo nikada nije nepovratno izgubljeno (ili da vreme ne mora da se shvata linearno)?

Verujem da je sećanje živa stvar. Ponekad i netačna, ali živa. Ono se vraća u talasima, kroz sitnice, kroz glasove, mirise. Mislim da ništa ne odlazi zauvek, samo menja oblik.

Fotografije: Aleksandar Pavlović