ERMIN BRAVO: Društvo nas je istreniralo da verujemo da su ljudi koji više ne donose novac, nepotrebni

Jedan od najcenjenijih regionalnih glumaca, Ermin Bravo, sinoć je na 31. Sarajevo Film Festivalu pozdravio publiku kao jedan od glavnih glumaca filma Dina Mustafića, Paviljon, koji je otvorio SFF. Snažna priča o empatiji, građanskoj neposlušnosti i borbi za pravdu (u svetu u kojem pravda ne postoji) oduševila je publiku, a mi smo premijeru filma iskoristili da sa Erminom razgovaramo o našem odnosu prema starijima, balkanskim prilikama, poverenju koje ima u reditelja Mustafića, ali i o tome što se sve češće i sam potpisuje kao reditelj.

SFF INTERVJU – ERMIN BRAVO:

Kako je izgledao prvi susret sa filmom Paviljon – jeste li dobili scenario na čitanje ili vam je Dino Mustafić prvo otkrio ideju?

– Prvo me je pozvao da mi kaže da planira da snima film i o čemu je, kao i to da ima jednu zanimljivu ulogu antagoniste, negativca, i da misli da bi to bilo super za mene u tom trenutku. Složio sam se. Kada sam pročitao scenario… Pazite, za mene su Viktor Ivančić i Dino Mustafić jedni od dvojice najznačajnijih intelektualca sa ovih prostora, ljudi sa integritetom, dostojanstvom, doslednošću. To o čemu su pisali početkom devedesetih, o ratu, i posle rata, i u tranziciji, i sada, isto je. Retki su takvi ljudi, što je za mene vrlo važno, što veoma poštujem. Viktorov scenario je odličan, ali nakačio sam se još na samu temu. Što se Dina tiče, sa njim radim bez da pročitam scenario. Postoji jedno tri reditelja, koji znaju da mogu da mi se jave i da ću ja pristati da radim sa njima.

Ko su ta tri reditelja?

– Možda ih ima i više, ali uz Dina, evo na prvu ću reći da pristajem da uvek radim sa Jasmilom Žbanić i Srna Cvetković.

Film govori o ljudima u trećem dobu i društvu koje ne brine o njima. Neke scene vrlo lako prepoznajemo iz sopstvenog okruženja. Šta nam se, kao balkanskom društvu, dogodilo?

– Društvo nas je naučilo, istreniralo, da u ovako surovom kapitalizmu, kod nas još i primitivnom, balkanskom, počnemo da verujemo da su ljudi koji su neisplativi, koji više ne doprinose lovu na novac, nepotrebni. Zapravo, to je pitanje svih pitanja – koliko smo humani, empatični, u kojoj meri zaboravljamo da su to ljudi koji su napravili sve u čemu mi sad uživamo. Ovu zemlju, ove zgrade, jedan sistem vrednosti, ne samo ni to u čemu uživamo nego sve ono što tako veselo, samopouzdano, rušimo. Mogu samo da zamislim kako je njima to da gledaju i kakav osećaj u njima budi to što drugi ne samo da ne cene ono što ste napravili nego jedva čekaju da odete, osećanje da ste višak.

Da li je vas je rad na ovom filmu podstakao da možda još više brinete o starijima?

– Jeste. Pogotovo zato što društvo za njih misli da su jadni, stari, ili pak slatki, a oni su mudri, iskustveni, zeznuti, sve im je jasno, jasno im je i to gde se nalazimo mi u toj svojoj aroganciji mladosti, sve to im je verovatno jako smešno i glupo jer znaju da ćemo tu doći i mi. Mi koji zaboravljamo da su to osobe koje vode ljubav, psuju, koje su pune živote, da to nisu bake i deke, mame i tate, nego ljudi. To je ono što često sa svojim roditeljima zaboravljamo, teško nam je da ih vidimo sa strane kao muškarce i žene, nego ih posmatramo samo kroz neke njihove uloge.

Dok sam gledala film nisam mogla da se otrgnem utisku da sve podseća na ono što trenutno rade studenti kod nas u Srbiji.

– Mislim da studenti i penzioneri u kapitalizmu nemaju šta da izgube. Mi koji imamo svoje poslove, koji smo u sistemu, mi koji se bojimo da ispadnemo iz sistema jer to doživljavamo kao odbacivanje, koji se bojimo politike i političara… mi se bojimo. Boje se i oni koji su zahvaljujući korupciji dobili poslove preko nekih stranaka, a živimo u vremenu kad struka više nije važna, gde je generisan jedan višedecenijski strah da ako se pobuniš dobijaš op prstima. Mislim da studenti koji tek ulaze u taj sistem, zapravo ne žele i neže da uđu u njega, već hoće da naprave drugačiji, u tom smislu nemaju šta da izgube. Isto kao i starci, što pokazuje i kraj u ovom filmu – oni idu do kraja jer nemaju mnogo pred sobom, a važno im je da ono što ostaje iza njih… ma, divno mi je to što ovaj film nije ni crven, nego je anarhičan. To mi je najlepše u filmu. To što poziva na neku vrstu radikalne neposlušnosti. To podseća i na vaše studente i divno je to što je toliko ljudi stalo uz njih.

Sećate li se svoje prve saradnje sa Dinom? Kako je krenula?

– Prvi film koji sam radio sa njim ujedno je bio njegov prvi dugometražni film, Remake. Tada sam bio student treće godine akademije, on je u nekom trenutku je pravio audiciju – bio mu je potreban mladi glumac. Nakon toga smo intenzivno i redovno sarađivali u pozorištu, neke vrlo važne predstave smo napravili zajedno, čini mi se i karijeru i život nas obojice. Dino je, sigurno, jedna od važnijih osoba u mom profesionalnom životu.

Na čemu trenutno radite?

– Poslednja predstava koju smo radili i na koju smo vrlo ponosni, nadam se da ćemo sa njom doći u Beograd, jeste velika predstava Selme Spahić „Svijet i sve o njemu“, po romanu Bejturan i ruža Aleksandra Hemona. A ono na čemu trenutno radim, jesu probe za predstavu koju režiram u Sarajevskom ratnom teatru, a to je dokmentarno – plesna predstava sa gluhim i nagluhim osobama. Premijera nam je 5. oktobra na festivalu MESS. Tome se jako radujem. To je jedan svet u koji sam ušao, gde je cela naša ekipa naučila znakovni jezik, radimo probe na znakovnom jeziku, učimo sve o tome, o tim predivnim ljudima i na to sam jako ponosan.

Da li se sve više posvećujete režiji?

– Da, radio sam i predstavu sa osobama sa daunovim sindromom, isto dokumentarnog karaktera, u kojoj govore o svom životu, svojim iskustvima, ljubavima, sa njima čak i igram u toj predstavi. Vidim da je ono, što me zanima pored filmske režije, taj inkluzivni teatar, ako se to tako zove jer ja ne volim tu reč, za mene je sve to teatar, pozorište, ali vidim da me to u poslednje vreme ispunjava i interesuje.

Fotografije: Katarina Stefanović

BURO. Srbija i ove godine donosi ekskluzivne priče sa 31. Sarajevo Film Festivala – a podršku nam pružaju naši partneri: Plazma, Grand kafa, UNIQA osiguranje.

Sigurnost, podrška, poverenje i ljubav prate nas iz bezbrižnih dana detinjstva u sve dane koje živimo i one koje tek čekamo, a na Sarajevo Film Festivalu – koji slavi ljubav u svakom kadru – Plazma je naš prijatelj i saputnik na tom putu.

Kafa u Sarajevu je više od napitka – deo je identiteta grada, simbol topline i zajedništva u kojem se prepliću tradicija i savremeni način života. Kao jedan od glavnih sponzora Sarajevo Film Festivala uz Grand kafu sve nas spaja i miris i ukus i uživanje u dobrom filmu. 

UNIQA osiguranje, glavni sponzor i zvanično osiguranje 31. Sarajevo Film Festivala, podržava umetnost koja spaja ljude i inicijative koje inspirišu, slavi film i trenutke koji se pamte.