Jana Ivanović i Sedef Magla: Žena koja traži svetlo okružena senkama

Jana Ivanović pripada onoj generaciji mladih glumica koje svoj talenat spajaju sa dubokom posvećenošću i iskrenošću u pristupu svakom liku. Njena najnovija uloga u filmu Sedef magla predstavlja upravo takav trenutak – ispitivanje granica umetnosti, ali i sopstvene unutrašnje snage. Film, koji je ujedno poslednje ostvarenje velikog reditelja Milorada Milinkovića, nastao je prema romanu Dragoljuba Stojkovića i donosi napetu, mračnu i emotivno snažnu priču o Beogradu s kraja XIX veka. U središtu radnje je pokušaj atentata na kralja Milana Obrenovića i splet političkih, društvenih i intimnih intriga koje otvaraju pitanja o istini, pravdi i čovekovoj sposobnosti da sačuva čistotu u vremenu surovosti.

Milorad Milinković, autor koji je obeležio savremenu srpsku kinematografiju projektima poput Što se bore misli moje, ostavio je iza sebe delo koje nosi i pečat epohe i snažan emotivni naboj. Njegov rad je uvek karakterisala vernost istoriji, ali i sloboda u interpretaciji ljudskih sudbina, pa ne čudi što je i ovaj film zamišljen kao slojevita priča u kojoj se mešaju politika, drama i lične tragedije.

U tom kontekstu, lik Vide koji tumači Jana Ivanović nosi posebnu težinu. Ona je žena koja, iako uronjena u mračni svet bordela i nemilosrdnih okolnosti, uspeva da zadrži unutrašnju čistotu, krhkost i blagost. Njena snaga leži u suptilnosti. U komponovanju na klaviru pronalazi beg, u ljubavi traži nadu, a u svakodnevnom trpljenju pokazuje koliko izdržljivosti može da stane u jedno krhko biće. Vida je, kako Jana sama kaže, lik u kojem se prepliću bol i nežnost, tuga i snaga i upravo zato što u sebi nosi toliku slojevitost predstavlja jedno od najzahtevnijih, ali i najlepših iskustava u njenoj dosadašnjoj karijeri.

U razgovoru glumica Jana Ivanović otvara teme biranja uloge, kako sačuvati čistotu u vremenu i svetu u kojem se sve čini surovim i kako izgleda biti glumac u Srbiji. Njena reč i misao jednako su nežne i snažne, baš kao i likovi koje je tumačila, a iza svake reči krije se vera da umetnost može da bude i bekstvo i odgovor i prostor bola i prostor nade.

BURO. INTERVJU_ JANA IVANOVIĆ I SEDEF MAGLA

Opiši nam svoj glumački put i otkrij kada, kako i zašto je gluma postala tvoj životni poziv? 

Jana Ivanović: Oduvek sam bila zaljubljenik u umetnost, film, muziku, književnost, slikarstvo. Verovala sam da će muzika biti moj put, od odmalena sam svirala klavir. Međutim, sa trinaest godina, kada sam prvi put stala na pozorišnu scenu u svom rodnom gradu Svilajncu, osetila sam neverovatnu slobodu i zaljubila se u glumu kao profesiju. Ta vrsta slobode me je osvojila. Osećala sam se zaštićeno u tom imaginarnom svetu, a opet podjednako hrabro. Kasnije, nakon treće godine gimnazije pokušala sam da upišem glumu na FDU i uspela. Tako je počeo moj put istraživanja i glume, ali i sebe, sveta oko sebe.

Šta si otkrila o sebi baveći se ovim poslom u Srbiji? Koji su tvoji najvažniji trenuci ili projekti u karijeri do sada, zašto?

Jana Ivanović: Kroz različite likove stalno otkrivam neke nove delove sebe. Učenje i rad na sebi kroz glumačku umetnost nikada ne prestaje. Sve uloge koje sam do sada odigrala nosim sa sobom i sve sam ih zavolela tokom procesa. Verujem da glumac mora doći do srži svake uloge i voleti je da bi je mogao braniti i odigrati autentično.

Najvažniji trenuci u karijeri su mi upravo oni koji se dešavaju na setu. Razmena sa kolegama, saradnja sa rediteljem i prepuštanje zajedničkom procesu stvaranja filma ili serije. To je kolektivan čin i upravo ta saradnja, poverenje i timska energija čine rad na svakom projektu dragocenim. Imala sam sreću da su projekti na kojima sam do sada radila – Močvara Olega Novkovića, Što se bore misli moje Milorada Milinkovića i Sedef magla bili, pre svega, iskustva saradnje sa izuzetnim ljudima. To je najviše oblikovalo moj profesionalni i lični rast.

Kako izgleda proces pripreme za ulogu?

Jana Ivanović: Proces pripreme nikada nije isti i upravo u tome i jeste lepota. Uvek krećem od nule jer svaka uloga je novi izazov. Kao sto je svaki čovek autentičan i ima svoje karakteristike, tako je i svaka nova uloga svet za sebe. Počinjem od razumevanja lika, njegovih želja, borbi i unutrašnjih dilema. Takođe, intuicija mi je jako bitna u procesu, nekada već iz prvog čitanja osetim ključne karakteristike koje nosi lik. Slede razgovori sa rediteljem, probe sa kolegama, i tek onda potpuno prepuštanje trenutku. Tada sve što sam otkrila o liku počinje da diše u zajedničkoj igri.

Ko te u karijeri najviše inspiriše, a kasnije i u životu?

Jana Ivanović: Moja porodica. Oni su mi preneli ljubav prema umetnosti, filmu, dobroj muzici, književnosti i filozofiji, kao i prema ljudskosti i dobrom humoru. Oni su mi najveća inspiracija i podrška. 

Kakvi projekti te privlače, koje teme te zanimaju, zašto pristaješ da igraš neke uloge, a u neke ne?

Jana Ivanović: Privlače me likovi koji su slojeviti i istinski ljudski, koji nose svoje dileme, snove i slabosti. Autentični likovi, autentične priče. Volim dramu, ali i komediju, a naročito volim projekte koji spajaju i jedno i drugo. Zanima me čovek u svim svojim borbama i sudbinama.

Razlog zbog kog prihvatim da igram određene uloge jeste zato što, intuitivno kada pročitam scenario, osetim glas te osobe i dobijem inspiraciju da je otkrivam, razumem i da izađem iz sopstvenih granica; tako da verujem i da uloge, na neki način, pronalaze glumca, tj. da je to uzajamno. 

Da li postoje projekti ili uloge o kojima sanjaš i koje bi volela da ostvariš u budućnosti?

Jana Ivanović: Najviše bih volela da me projekti iznenade. Naravno, postoje reditelji sa kojima želim da radim, ali ne vezujem se za konkretne primere – volim da ostavim prostor upravo tom iznenađenju.

Film Sedef Magla nastao je po istoimenom romanu Dragoljuba Stojkovića, koliko se po tvom mišljenju film oslanja na njegovo delo?

Jana Ivanović: Osnovna radnja filma prati roman, da, ali film je nastao od materijala snimljenog za seriju te je kontekst svega širi. Serija pruža potpun razvoj svih likova iz filma. Atmosfera iz romana se svakako oseća. Takođe, za potrebe filma i serije dodati su neki likovi koji se ne pojavljuju u romanu – na primer, moj lik je jedan od njih. Mislim da će svima koji pogledaju film/seriju biti zanimljivo da pročitaju i roman, kao i obrnuto, jer su svi formati podjednako uzbudljivi, ali se ipak jasno rzlikuju.

U odnosu na druge likove, po čemu se Vida izdvaja?

Jana Ivanović: Vida se izdvaja jer, koliko god da je u tom prljavom svetu, zadržava čistotu duše, skromnost, poniznost i krhkost. Ona je i u vrlo teškoj životnoj situaciji, u njenoj sudbini se nalazi i opšta ljudska potreba za pronalaskom smisla i svetla, iako je sve oko nje mračno i surovo. Ona trpi, ali kroz to pokazuje ogromnu unutrašnju snagu. Izlaz pronalazi takođe i u umetnosti. Komponuje pesme na klaviru i muzika joj postaje beg, prostor u kome nalazi smisao i mir. Takođe, postoji i taj ljubavni sloj, prepoznavanje dve slične duše, a opet toliko različite, gde ljubav postaje još jedan beg, ali i nada.

Koja scena ti je bila najizazovnija da je odigraš i zašto?

Jana Ivanović: Svaka scena je nosila težinu, jer je Vida stalno u unutrašnjem nemiru i borbi. Ona je konstantno u procepu između emocionalne slabosti i izdržljivosti i snage. Zato je svaka scena bila izazov i zahtevala je posebnu emotivnu pripremu.

Kako pamtiš saradnju sa rediteljem Miloradom Milinkovićem i šta ti je bilo najznačajnije u njegovom načinu rada?

Jana Ivanović: Milorad je mnogo voleo glumce i davao nam je ogromnu podršku, slobodu i poverenje, a istovremeno je jasno znao šta želi. Tokom procesa uvek sam imala milion pitanja, a on je imao puno strpljenja da pronađe odgovor i pomogne mi da u potpunosti realizujem svoj lik. Ta sloboda i poverenje su za glumca neprocenjivi, daju vam sigurnost da se emotivno otvorite i budete autentični, što mi je posebno značilo.

Film otvara pitanje može li čistota opstati u svetu surovosti. Kakav je tvoj lični odgovor na to pitanje?

Jana Ivanović: Verujem da može. Čovek, iako bačen u različite teške okolnosti u životu, treba da sačuva dobrotu. Sve stvari koje su teške i dešavaju nam se, treba da služe kako bismo ojačali. A čovek treba da ojača, ali ne i da ogrubi i postane kao taj surov svet. To je najteže, ali i najvažnije. To da ojačaš, a da ne ogrubiš. 

Kako bi opisala sebe kao osobu izvan pozornice i kamera – koje osobine te najbolje definišu? Šta sanjaš, čemu se nadaš, šta čitaš, slušaš, gde izlaziš?

Jana Ivanović: Zaljubljenik u umetnost, ponekad ozbiljan filozof, a ponekad neozbiljno duhovita. Srećnom me čine moji ljudi, moja porodica, priroda, mir, film, umetnost, muzika – klavir. Verujem. Slušam rok i džez. Neke od omiljenih knjiga – Zločin i kazna Dostojevskog i O čemu govorim kada govorim o trčanju od Murakamija. Sanjam o ljubavi. Nadam se boljem društvu.

Foto: Moments Beograd