Veoma je tačno da je neke stvari mnogo lakše preboleti uz poeziju – kada se bes “prepeva” u prihvatanje, tuga u razumevanje, bol u otpuštanje. Nije stvar u tome da će bilo koja zbirka poezije, ili bilo koja konkretna pesma rešiti stvari, ali nešto je neverovatno značajno u tome da kroz nekoliko stihova uvidimo da nismo sami u svemu što osećamo. Da još neko tamo preko puta oseća isto, samo ima i neverovatno mnogo talenta i hrabrosti da to verbalizuje i ponudi svima. U danima krize, bilo kakve, veoma se često poseže za poezijom, jer zaista na neki nudi ako ne izlečenje, a onda sigurno odmor, i rešili smo da se osvrnemo na nekoliko domaćih autorki čija je poezija ovih dana neizostavna u našoj svakodnevici.
„nemaju sve kuće dvorište“
Katarina Mitrović
Na granici između proze i poezije, pre svega eksperiment. „Nemaju sve kuće dvorište“ bi se verovatno najpre mogao nazvati eksperimentalnim romanom, u kome autorka istražuje i ispituje granice i domene i poezije i proze, ali paralelno sa tim i sopstvene pozicije i granice. Ova knjiga zbirka je eksperimentalna koliko je i svaka ispovest koja nema jasno predviđen tok, samo nizove misli, ideja, pitanja i emocije, koje treba kanalisati i iskontrolisati. Milica, glavna junakinja ovog romana u stihu, nakon gubitka oca pokušava da se izbori sa vrtlogom događaja u koji je uvlači sopstveni nemir, poročnost i anksioznost a na tom putu upoznaj pregršt najrazličitijih sagovornika.
„povremena poput vikend naselja“
Maša Seničić
Apatridi su i više nego sjajno štivo za sve one koji se ponekad osećaju kao da ne pripadaju. Vremenu, društvu, prostoru, zajednici. Pomalo setno, pomalo i duhovito ali pre svega izuzetno sigurno i precizno, Lidija je u svojoj prvoj zbirci uspela da oblikuje osećanje bezdomnosti, suštinskog nepripadanja etnosu, geografiji i zajednicama. Ipak, ta potraga ne ostaje samo na tom nivou domskog, društvenog ili teritorijalnog pripadanja, već je i mnogo opštija priča o potrazi za izgubljenim identitetom.
