Poezija će spasiti svet! Ili će barem pokušati, a zbirke ovih autorki to i potvrđuju

Veoma je tačno da je neke stvari mnogo lakše preboleti uz poeziju - kada se bes “prepeva” u prihvatanje, tuga u razumevanje, bol u otpuštanje. Nije stvar u tome da će bilo koja zbirka poezije, ili bilo koja konkretna pesma rešiti stvari, ali nešto je neverovatno značajno u tome da kroz nekoliko stihova uvidimo da nismo sami u svemu što osećamo. Da još neko tamo preko puta oseća isto, samo ima i neverovatno mnogo talenta i hrabrosti da to verbalizuje i ponudi svima. U danima krize, bilo kakve, veoma se često poseže za poezijom, jer zaista na neki nudi ako ne izlečenje, a onda sigurno odmor, i rešili smo da se osvrnemo na nekoliko domaćih autorki čija je poezija ovih dana neizostavna u našoj svakodnevici.

"nemaju sve kuće dvorište"

Katarina Mitrović

Na granici između proze i poezije, pre svega eksperiment. "Nemaju sve kuće dvorište" bi se verovatno najpre mogao nazvati eksperimentalnim romanom, u kome autorka istražuje i ispituje granice i domene i poezije i proze, ali paralelno sa tim i sopstvene pozicije i granice. Ova knjiga zbirka je eksperimentalna koliko je i svaka ispovest koja nema jasno predviđen tok, samo nizove misli, ideja, pitanja i emocije, koje treba kanalisati i iskontrolisati. Milica, glavna junakinja ovog romana u stihu, nakon gubitka oca pokušava da se izbori sa vrtlogom događaja u koji je uvlači sopstveni nemir, poročnost i anksioznost a na tom putu upoznaj pregršt najrazličitijih sagovornika.

"povremena poput vikend naselja"

Maša Seničić

Književna nagrada "Dušan Vasiljev" za 2019. godinu je otišla u ruke Maše Seničić upravo za ovu knjigu poezije, i kako je navedeno u saopštenju "u vremenu koje nije naklonjeno poeziji, Maša Seničić konstituiše jedan supermoderan izraz koji dejstvuje kao potpuna analogija onome što pesnikinja generacijski, ali i na nivou vrste živi", i upravo to i jeste spoj koji Mašine pesme čini neverovatno privlačnim. Bliske su današnjoj generaciji i iskustvu, savremene, pune razumevanja i nežnosti.

"Kroz visoku travu"

Maša Živković

"Kroz visoku travu" je prva zbirka poezije Maše Živković, i pokazuje nam u kom pravcu možemo da očekujemo da Maša razvija svoj izraz. Ona ništa ne dokazuje ni sebi ni drugima, samo jednostavno pokazuje, predstavlja i oslikava. Nekada kakav bi svet mogao da bude, a nekada samo ono što u njemu uočava. Sve nepravilnosti, sve nežnosti i surovosti, sve preleposti i njena poezija je pomalo baš nalik na posmatranje sveta kroz visoku travu. U obrisima koji se naziru, i ostaju jednako i blizu i daleko.

"moja mama zna šta se dešava u gradovima"

Radmila Petrović

Sasvim je legitimno reći da je Radmila oduševila sve koji su se susreli sa njenom poezijom. Oni koji se ne osećaju oduvano i oduševljeno su verovatno samo oni koji nisu pročitali ni jednu njenu pesmu. Ako bi trebalo samo u jednoj reči opisati način na koji ona tretira različite pozicije i fenomene savremenog sveta to bi sasvim sigurno bilo "iskreno". Njena poezija je istovremeno nežna i sirova, direktna, snažna i iskrena, i podseća nas koliko je lako pričati i o teškim stvarima kada znamo kako da im pristupimo. "Šmeker-devojka" koja razotkriva i sasvim intimne emocije i važne sociološke teme i odnose između sela i grada.

"dani punog meseca"

Vitomirka Trebovac

Treća Vitomirkina zbirka pesama, koja je samo još jednom dokazala zašto smo je zavoleli i u prve dve i koja na neki način kao da nastavlja ono što je započeto u prethodnim zbirkama. A možda je to samo i do Vitomirkinog neverovatnog talenta da predstavi stvari koje su nam svima poznate. Univerzalni problemi, svakodnevne realnosti, nežnost, zaboravljanje, (ne) suočavanje sa smrću i uspomenama. "Dani punog meseca" nas podsećaju da nema bežanja ni od sebe, ni od tema "o kojima ne želimo da razmišljamo", jer će nas sačekati, i Vitomirka nas na njih vraća nežnije, sunčanije i mekše, i kaže nam da je vreme da se obračunamo. Pre svega sa sobom.

"apatridi i ostale čudne ličnosti"

Lidija Deduš

Apatridi su i više nego sjajno štivo za sve one koji se ponekad osećaju kao da ne pripadaju. Vremenu, društvu, prostoru, zajednici. Pomalo setno, pomalo i duhovito ali pre svega izuzetno sigurno i precizno, Lidija je u svojoj prvoj zbirci uspela da oblikuje osećanje bezdomnosti, suštinskog nepripadanja etnosu, geografiji i zajednicama. Ipak, ta potraga ne ostaje samo na tom nivou domskog, društvenog ili teritorijalnog pripadanja, već je i mnogo opštija priča o potrazi za izgubljenim identitetom.