Pretraga

Važnost poezije u kriznim situacijama (a i inače)

Važnost poezije u kriznim situacijama (a i inače)

Tekst: BURO.


Pre nekoliko dana, Jessica Salfia napisala je pesmu “The First Lines of Emails I’ve Recieved While Quarantining” koja je baš to što joj i samo ime kaže- sastavljena od prvih redova mejlova i verujte nam na reč da je već znate gotovo napamet i pre nego što ste je pročitali. Svaki stih se završava sa “as you know many people are struggling” a u strofama su naređani raznorazni predlozi i pozdravi od dobrih želja, preko akcijskih ponuda u “ovim danima koji su malo drugačiji nego inače” do guru saveta “budite zahvalni, i brinite o sebi i drugima”. Pored toga što je zabavan i ironičan presek stanja stvari, ova pesma je u pogledu reakcija postala apsolutni boom jer je za samo nekoliko dana zadobila preko 80000 lajkova i sharovana je preko 20 000 puta, ali podsetila i na nešto drugo dosta značajno. Na to koliko je poezija važna baš zato što obično jeste presek nekog stanja, i to da je volimo samo nekako lako zaboravimo na to.

U vremenima kada je sve tako malo sigurno, prilično rastresito i danas -jeste-sutra-nije, poezije je ona slamka za koju možemo da se držimo dok ništa nema smisla da nešto možda malo ipak ima.

Sa novom generacijom svega, stigla je i nova generacija pesnika, koji su rebrendingovali poeziju i pretočili je u pitke i jednostavne reči dostupne za instant konzumaciju a insta pesnici današnjice poput Rupi Kaur su bukvalno postali zvezde što nije status na koji su pesnici baš previše navikli. Međutim, pored instagramskih još uvek ima i bučnih i bombastičnih, i iskrenih i ogoljenih i mističnih šamana, i stereotipnih boema lutalica, i razočaranih i nesrećnih, nađe se i po neko ko je optimističan, ali sve u svemu čini se da je poslednjih godina dijapazon sve širi ali i da izdavačke kuće imaju sve više sluha za podržavanje pesnika. I onih etabliranih i sasvim mladih sa prvim zbirkama. I to nije pojedinačan slučaj već znatno širi talas, koji bi istina trebalo da zapljusne još intenzivnije i dugotrajnije, ali ono što je još značajnije je da do toga dolazi zato što je očigledno potrebno i traženo. Svidelo nam se to ili ne (i dok se stvari ne promene) tržište diktira bilo koje investicije pa i ove, ali dobro je što tržištu, koje potražnjom formiramo mi, u kakofoniji svega, treba i poezije.

Nije Burnside za džabe pisao pisao da nas poezija neguje, doprinosi procesima patnje i izlečenja, i da je neke stvari zaista malo lakše preboleti uz poeziju- kada se bes “prepeva” u prihvatanje

I nije ni nejasno zašto. U vremenima kada je sve tako malo sigurno, prilično rastresito i danas -jeste-sutra-nije, poezije je ona slamka za koju možemo da se držimo dok ništa nema smisla da nešto možda malo ipak ima. Reči su te koje mogu da izleče društvo, da promene ideje, da uzdrmaju i uteše a poezija u svim svojim oblicima, svim senzibilitetima, svim stilovima, i kroz sve teme koje pokriva u svojoj suštini ima jedan isti cilj. Da razume, a onda i potvrdi i objasni svet u kome živimo. Da spakuje i raspakuje sve ono što proživljavmao, da sve važne, haotične, prelepe, tragične, srećne, užasne, realnosti, posloži, nekako nazove i ispriča sasvim lične priče kroz koje dopire do svih. Da ogoli da bi izlečila.
I tako, iako su gubitak, patnja, osećaj besmisla, čežnja, strah, ljubav, najintimnija emotivna iskustva koja pojedinac može da ima, ona su kao takva, unikatna i neponovljiva u svakome, ujedno i najopštije teme o kojima može da se govori, jer znamo sa sigurnošću da ih osećamo svi. Nije Burnside za džabe pisao pisao da nas poezija neguje, doprinosi procesima patnje i izlečenja, i da je neke stvari zaista malo lakše preboleti uz poeziju- kada se bes “prepeva” u prihvatanje, beskorisna destrukcija u odluku da se spasi jedino što se može spasiti, a tuga u razumevanje.

Pomaže da se fokusiramo, i da svoje strahove, šumove u glavi i transformišemo i pretočimo u nešto razumljivo, opipljivo, i vredno i čak i ona najhermetičnija podseća na ono najljudskije u nama. Jer je neko nešto osetio i preneo dalje.

U kriznim situacijama, i pod tim ne mislimo isključivo na ovu sada nego bilo koju sa one strane duge na kojoj ne želimo da budemo, od raskida pa do ovakvih drama svetskih razmera, poezija je zona komfora. Pomaže da se fokusiramo, i da svoje strahove, šumove u glavi i transformišemo i pretočimo u nešto razumljivo, opipljivo, i vredno i čak i ona najhermetičnija podseća na ono najljudskije u nama. Jer je neko nešto osetio i preneo dalje, a specifičnost poezije je u tome da dozvoljava da se iskustvo pauzira. Sažetost njene forme, i preciznost kojom se obraća (čak i kada je najhermetičnija, i kada ima bezbroj mogućih tumačenja) omogućava da naštimujemo svet, da se malo promeškoljimo u njemu i vratimo sebi i da vidimo koje sve mogućnosti postoje. A kad smo kod mogućnosti, one postoje čak i kada ne deluje tako. 

"sinoć sam mogla da dobijem batine
mogla sam da se kresnem
mogla sam da se napijem da povraćam
mogla sam da uradim nešto pametno
to već malo teže
mogla sam da napunim kadu
ali nisam
ali nisam
samo sam se smeškala
tolikim mogućnostima"

(Milena Marković "Al je lep ovaj svet)


Važnost poezije u kriznim situacijama (a i inače) (фото 1)
Važnost poezije u kriznim situacijama (a i inače) (фото 2)
Važnost poezije u kriznim situacijama (a i inače) (фото 3)
Važnost poezije u kriznim situacijama (a i inače) (фото 4)
Važnost poezije u kriznim situacijama (a i inače) (фото 5)

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar