Na filmskim portretima, slikarka Danijel Makini iz Alabame beleži usamljene žene u trenucima odmora i relaksacije.
Postavljene u snolike enterijere, njene figure leže po neuređenim krevetima, odmaraju u pretrpanim foteljama i šire se po podu u raznim stanjima obnaženosti. One puše, čitaju i dremaju; uronjene u svoje svetove, zavučene u svoj prostor, ove žene su zaokupljene odmorom, zadovoljstvom, ležernošću, jednostavno postojanjem.
Suptilno nagoveštavajući užurbanu rutinu života ovih figura, Danijel Makini prikriva njihove motivacije, misli i kretanja – što, zauzvrat, fascinira posmatrače pričama koje se naziru u neuhvatljivim senkama i detaljima.
Praksa Danijel Makini predstavlja stalno istraživanje portreta, boje i kompozicije, kroz širok dijalog sa istorijom umetnosti. Njene figure izranjaju iz dubokih, tamnih pozadina koje podsećaju na jezive portrete svetaca i mučenika.
Gestualnim potezima četkice i bljeskovima brilijantne roze i narandžaste uljane boje, Danijel Makini priziva radove Matisa, dok upečatljiva igra svetlosti u njenim scenama odjekuju slikama Vermera.
Možda najviše, Danijel Makin crpi iz intenzivnog, uznemirujućeg voajerizma Hopera kroz svoje majstorski oblikovane enterijere, povremeno direktno pozajmljujući njegove kompozicije, ali ih ispunjavajući sopstvenim figurama.
Danijel Makini: Intima u senkama i bojama
Poput diorama, domaći prostori Danijel Makini su pažljivo komponovani; umetnica gradi svoje enterijere koristeći materijal preuzet iz časopisa ili društvenih mreža.
Atmosferske kompozicije protkane su svetlucavim akcentima boje: slabim sjajem upaljene cigarete, koju drže protagonisti sa jarko obojenim usnama i smelo lakiranim noktima.
Figure, isključivo crne i ženske, prikazane su kako uživaju u trenucima samoće: čitajući, pušeći ili jednostavno dok su izgubljene u razmišljanju. Kao obučena fotografkinja, Danijel Makini aranžira svoje subjekte na filmski način, sa oštrim osećajem za pogled i njegovu političku moć.
Njene figure dominiraju prostorom u kojem se nalaze, otvarajući mogućnosti za beskonačne narativne niti i samoistraživanje.
Njen rad počinje kao kolaž. Kao dete, provodila bi sate sečući figure iz časopisa, stavljajući žene u male kuće ili zgrade, kako je rekla. Njen proces je više-manje isti i danas: umesto da slika po modelima, Makin Photoshopom kombinuje slike žena i enterijera koje je inspirišu.
Inspiraciju pronalazi svuda: u časopisima, starim fotografijama pa čak i na Pinterestu. Obično je najviše privlače slike žena iz sredine 20. veka – kaže da u njima postoji određena nežnost. Njihova tela su punija, malo prirodnija, u poređenju sa vitkim modelima današnjice.
Ona se duboko veže za svaku inkarnaciju žena koje slika, priznajući da joj je privrženost možda malo „čudna“. Još uvek oseća tugu kada se slike prodaju, iako priznaje da njeni portreti sada predstavljaju univerzalna osećanja.
„Svi nosimo maske kad izlazimo u svet. Moramo biti sve te stvari i govoriti sve te stvari. Ali, na kraju dana, možemo se vratiti kući, zatvoriti vrata i pronaći taj privatni trenutak samo za sebe. To je ono što zaista pokušavam da uhvatim u ovoj prelepoj samoći. Neke žene su vrlo napete u tim trenucima sa cigaretom, a ponekad spavaju i prelepe su. Ali ti trenuci su njihovi,“ rekla je Makin za CNN.
Upoređujući svoj proces sa fotografijom u mračnoj komori, gde se slika polako razvija iz tame, Makini dopušta da se njene kompozicije otkrivaju intuitivno, uzimajući emotivni život figure kao vitalnu iskru iz koje se razvija svako delo.
Iz ovih jednostavnih, ali uzbudljivih scena izrastaju dela velike patetičnosti. Svaka vinjeta postaje, rečima same Makini, „udah“, zamrznut trenutak života.
Slike: instagram danielle_mckinney_