Madlena Domazet Dašić pred izložbu „Potrošač“ u Silosima: „Brendovi su veoma ličan fenomen“
Umetnošću kroz pejzaž konzumerizma.
Pre nego što smo građani, mi smo potrošači. Ne postoji kutak javnog prostora bez reklame, a kad malo bolje razmislimo, ni privatnog – jer sigurno mnogo vremena u toku dana provodite gledajući u telefon. Našu stvarnost oblikuju brendovi, ali da li je to nužno loše? To je pitanje koje Madlena Domazet Dašić postavlja pred nas svojom novom izložbom „Potrošač“, koja se otvara 13. juna u prostoru Silosi 4 u okviru marketa u Beogradu.
Madlena je dizajnerka, umetnica i profesor vizuelnih umetnosti iz Beograda. Doktorirala je na Univerzitetu Metropolitan na studijskom programu Dizajn novih medija, gde danas predaje na osnovnim i master studijama. Članica je ULUPUDSa.
Izlagala je u Londonu, Barseloni, Njujorku, Zagrebu, Beogradu i Beču, na više od trideset grupnih i samostalnih izložbi. Autorka je knjige vizuelne proze „Cigarete, konjak i Pavaroti“, dečje knjige „Boje prijateljstva“ i više autorskih publikacija.
Madlena ovom izložbob pokreće snažnu umetničku refleksiju o tenziji između potrošnje, kreativnosti i ljudske prirode. U vremenu kada civilizacija očajnički traži istinitost i smisao, ona poziva na suočavanje sa samim činom konzumacije. Naslanjajući se na duh rane pop-art estetike, Madlena u radove unosi savremene kulturne norme kroz eklektični vizuelni jezik.
Kroz hibridne vizuelne strukture, autorka problematizuje vrednosti potrošačkog društva i njihov uticaj na formiranje identiteta, ličnosti i emotivnih obrazaca. U fokusu rada nalazi se navigacija kroz složene mehanizme brendinga i njihov inherentni paradoks u savremenom društvu.
U razgovoru za BURO. deli svoja razmišljanja o konzumerizmu, veštačkoj inteligenciji, radu sa studentima, savremenoj umetnosti…
Madlena Dašić o izložbi „Potrošač“
Pre svega, recite nam nešto više o samom nazivu izložbe, odnosno temi kojom se bavi, a koja nas, čini se, najviše određuje u savremenom trenutku?
Ova serija radova nastala je iz dugogodišnjeg promišljanja odnosa između potrošačke kulture, vizuelnih narativa i svakodnevnog života. To je tema koja se u različitim oblicima provlači kroz gotovo sve sfere mog delovanja – od konceptualnih i umetničkih radova, do profesionalne prakse u dizajn studiju gde svakodnevno nastaju vrlo konkretna, funkcionalna i komercijalna rešenja sa jasno definisanim ciljevima.
Taj odnos doživljavam kao svojevrsnu partiju ping-ponga, u kojoj jedna ista ideja neprestano menja značenja, perspektive i uloge. Kreće se između umetnosti i tržišta, između ličnog i kolektivnog iskustva, između kritičkog promišljanja i iskrenog uživanja u vizuelnoj kulturi koja nas okružuje.
Upravo me taj prostor između polova najviše zanima – siva zona koju nije moguće jednostavno definisati. Nisam želela da radovi budu kritika konzumerizma, niti ironijski komentar savremenog društva. Naprotiv, interesovalo me je da toj pojavi pristupim sa dozom radoznalosti, zabave i fascinacije.
Savremena potrošačka kultura za mene nije samo sistem proizvoda i reklama, već i beskrajni spektar vizuelnih stimulansa, želja, simbola i kolektivnih fantazija. Ona je istovremeno površna i duboko emotivna, prolazna i trajno prisutna. U tom paradoksu pronalazim inspiraciju.
Kroz radove nastojim da stvorim određenu enigmatičnost i vizuelnu poeziju – prostor u kome se značenja ne nameću, već polako otkrivaju. Prostor u kome konzumerizam nije predstavljen kao negativna pojava, već kao složen pejzaž savremenog iskustva, svojevrsni „eye candy“ civilizacije, koji nas istovremeno zavodi, zabavlja, inspiriše i tera na preispitivanje.
Možda upravo zato ove radove ne posmatram kao odgovor, već kao poziv na posmatranje – na kratko zadržavanje pogleda u toj neobičnoj limbo zoni između stvarnosti, želje i slike.
Vaši radovi su „instalacije, objekti i hibridne vizuelne strukture“ – možete li nam reći nešto više o metodi stvaranja i načinu na koji su nastajali?
Kada bi trebalo da predstavim „multiverzum“ svog rada, podelila bih ga na tri međusobno isprepletana sveta, koji se neprestano prožimaju sa mojim privatnim životom, jer svoj poziv ne doživljavam kao posao koji počinje i završava se u određeno vreme, već kao organski deo svakodnevice.
Prvi svet je studio: mesto gde, uprkos eksperimentalnom duhu, na kraju dana isporučujemo konkretna rešenja za stvarne klijente. To je prostor u kojem se avangardni pristupi susreću sa realnim zahtevima tržišta.
Drugi svet je akademski. Kao profesor, posvećena sam radu sa studentima, istraživanju i razvoju znanja. To je sporiji i dugoročniji proces, potpuno drugačiji od dinamike komercijalnog rada.
Treći svet je moj playground – prostor potpune slobode. Tu nema komercijalnih ciljeva ni očekivanja. Postoji samo istraživanje. Nekada nastane animacija, nekada slika, nekada objekat ili tekst. Ponekad neko delo posmatram mesecima, a ponekad ga uništim i u tome pronađem isto toliko zadovoljstva koliko i u njegovom izlaganju.
Izložba postavlja odlično pitanje – da li mi oblikujemo ono što konzumiramo ili ono što konzumiramo oblikuje nas – šta bi tu bio vaš lični odgovor?
Ovo pitanje posmatram kao retoričko, jer je zaista vrlo lično i intimno jer, za svakog od nas svaki brend koji konzumiramo, ili izričito ne konzumiramo, govori o našem karakteru ili predstavljanju spoljašnjem svetu.
Moja fascinacija brendovima proizlazi iz toga što se njihova definicija stalno menja, a ja, kao profesionalac, imam tu retku poziciju gde se moj privatni i profesionalni pogled prepliću. Za mene brendovi nisu samo propaganda ili hladan simbol, već i veoma ličan fenomen.
Oni su, za mnoge, sklonište sećanja, nostalgije, pa i snova. Istovremeno, potpuno sam svesna njihove moći: mogu oblikovati našu prošlost, ali i našu budućnost. Iako se često ističe ta negativna strana, ja volim da nosim „hipi naočare“ i da, s dozom ironije, tražim taj lagani balans, tu površnost koja, uprkos svemu, ostavlja prostor za jednostavnu, pozitivnu energiju. Jer, na kraju dana, možda je najlepši pristup upravo onaj „keep it breezy“.
Kao umetnica, koliko se „branite“od konzumerizma i na koji način mu pristupate? Postoji li „vedra“ strana konzumerizma i može li postati pokretačka snaga?
Mislim da sam već delimično obradila ovu temu, ali zanimljivo je primetiti, u mom ličnom kontekstu, kako često padam u stereotip dizajnera koji vrednuju nasleđe. Od garderobe i nameštaja, pa do knjiga, uvek sam bila veliki konzument. Ta opsesija skupljanja publikacija i dizajnerskih izdanja čini me punom ironije – potpuno sam svesna da sam žrtva brendova. Ta kupovina, naročito knjiga, nije samo trošenje novca, već trošenje poverenja, iluzije da će se sa jednom koricom znanja preneti i promena mog uma.
U tom smislu, ne posmatram se kao samo posmatrača, već se uključujem u onu masu koja veruje da se kupovinom pet knjiga automatski prenosi mudrost. Upravo kao nekadašnja Madlena, s četiri i po godine, koja nije znala da čita, a ipak je opipavala korice i prelistavala šarene slike. Knjiga je samo jedan primer; ovo važi i za druge opipljive stvari.
Ono što me je zapravo najviše zapanjilo, dok sam istraživala ovaj koncept, jeste koliko smo svesni moći dobrog brendinga i koliko on može da oblikuje um, a opet, iz nekog razloga, ne uspevamo te vrednosti da prenesemo dalje. Ako je danas tako uobičajeno da čekamo u redu za par patika od 200+ evra širom Evrope, zašto onda ne bismo vrednovali i ljudsku emociju, ljudsku dobrotu…
U ranijim intervjuima ste sebe nazvali „dizajnerkom iskustva“ i rekli da je za vaše radove najvažniji kontekst. Na koji način to oblikuje ono što stvarate, odnosno vaš pristup umetnosti?
Mislim da sam već u prethodnom odgovoru dotakla ovu temu, ali ono što je posebno zanimljivo u mom ličnom iskustvu jeste kako sam polako osvešćivala da je, kao kreator u industriji, najteže definisati sebe i svoju etiku. Nekada sam se borila s tim kompleksom pronađene specifične niše, ali sam shvatila da moja eklektičnost nije slabost, već snaga. Iskreno, nisam tip dizajnera koji želi da se zatvori u jedan stil, medijum ili pravac, jer bi to za mene bilo krajnje, neinspirativno.
Upravo taj termin „dizajnersko iskustvo“ s kojim smo se bavili na master studijama kod profesora Mitra Marinkovića, omogućio mi je da zadržim tu slobodu. Dakle, u svojim konceptualnim izlaganjima koristim taj termin, kako bih izbegla da se ograničim na jedan medij ili izraz. Tokom 15 godina, izlagala sam projekcije, animacije, produkcija muzike, slike, skulpture, kombinacije svega toga, poeziju i tekst.
I taj izraz „dizajnersko iskustvo“ je savršena kovanica koja mi omogućava da ne budem vezana za jedan medijum. Jer, iako dizajn u studiju ima funkcionalnu svrhu i komunicira s publikom, umetnost je u tom kontekstu slobodna. Ona se oblikuje iz perspektive autora i tu magiju nalazim upravo u toj prelomnoj tački između ova dva sveta — jer umetnost ne mora biti razumljiva, niti je autor uvek s namerom postavlja pred posmatrača da je vidi na isti način kao on sam.
Već dugo živimo u vremenu u kojem dominiraju (vizuelne) predstave o stvarima, pa i predstave o nama samima – gotovo sve konzumiramo putem ekrana. S dolaskom veštačke inteligencije, deluje kao nam dolazi doba u kojima više nećemo biti ni agens stvaranja tih predstava. Koje su vaše prognoze o svemu tome?
Rekla bih da svi imamo veoma kompleksan odnos prema načinu na koji predstavljamo sebe drugima, pa tek sami sebi. Iskreno, nisam sigurna ni da danas stižemo dovoljno da promislimo kakve stavove zaista imamo. Sve se odvija neverovatnom brzinom; svakodnevno smo izloženi novim informacijama, platformama, sadržajima i user experience modelima.
Mislim da je, što se tiče lične ekspresije i predstavljanja sebe, vrag odneo šalu još onomad. Upravo zato pokušavam da tom fenomenu pristupim kao zanimljivoj opservaciji, a ne kao kritici. Nadam se da smo danas dovoljno osvešćeni da razumemo da smo svi na neki način na pozornici. Svi igramo određene uloge, svi smo pomalo i izvođači i publika. A najsurovija publika smo mi sami sebi. Ono što ja u svemu tome zapravo cenim jeste kreativnost.
Nemam ništa protiv stvaranja određenih iluzija. Kada kažem iluzija, ne mislim nužno na prevaru ili lošu nameru. Naprotiv. Često mi se čini da ljudi kroz te pažljivo konstruisane verzije sebe pokušavaju da ispričaju neku priču, slože određene domine, povežu fragmente identiteta ili jednostavno umire neke svoje unutrašnje nesigurnosti. Kroz sve te imaginarne prezentacije – bilo da govorimo o brendovima ili pojedincima – nisam sigurna da iko više očekuje apsolutnu iskrenost. Čak suprotno.
Zato mi je zanimljivija neka druga vrsta iskrenosti: iskrenost prema samom procesu konstrukcije fiktivnog ili poželjnog predstavljanja. Na kraju, možda se najveća kreativnost upravo krije u tim našim pažljivo osmišljenim iluzijama – ne kao pokušajima da sakrijemo istinu, već kao pokušajima da joj damo novi oblik.
Vaša platforma Artists Anonymous Belgrade postoji već skoro 10 godina. Kakva su dosadašnja iskustva s vođenjem projekta i šta pripremate sledeće?
Uzbuđeno najavljujem otvaranje vrata street creative hubu Artists Anonymousa u Kralja Petra, vidimo se u avgustu! Stay tuned… Ova platforma mi je profesionalni delikates, i ekosistem koji mi navigira moralni kompas. Radimo na socijalno anagažovanim projektima, svih vrsti i formata, i trebao bi mi dodatni intervju da sve opišem i verbalizujem. Dokle god je kreativaca sa „feel good“ motivima, Artisti će sijati u svom punom sjaju. Zato sam i stvorila ovu zajednicu, da svojim umećem radimo na gradnji vrednosti morala kreativne industrije. Nije uvek prioritet povećati logo, još malčice…
Radite sa studentima, generacijom koja je pokrenula neverovatnu energiju u našoj zemlji. Čemu vas oni uče, a šta je vama najvažnije da im prenesete u pedagoškom radu?
Reč studenti je u našoj zemlji postala metafora, i srce mi puca od ponosa zbog te činjenice. Ponos što imam luksuz da mi rad u akademskim vodama sa ovim generacijama daje najveću mentalnu stabilnost i „drive“. Oni su moj motor, da rastem u svakom smislu. Dojadile su mi talasi kritike da smo „nadrljali“ sa novim generacija. Baš suprotno. Nebo je granica. Sve su shvatili kako treba, i rade tačno šta trebaju sa tim shvatanjima.
Izlagali ste u inostranstvu – možda je nezahvalno pitati kuda se kreće savremena umetnost danas, ali da li su vam ta iskustva dala neke nove uvide?
Savremena umetnost danas je smela, slobodna, kontradiktorna, i neverovatno dinamična. Amen to that. Volim što sedim na 2 stolice u tom svetu – kao konzument i kao narator.
Šta ovih dana slušate, gledate i čitate?
Ovih dana slušanje dominira. Radio D59, Kraftwerk, podcast Design Matters. Povremeno bacim pogled na neku NBA tekmu. I trudim se da što više gledam u roze nebo.