Radovi britanske slikarke Winifred Nicholson nedavno su izloženi u Pier Arts Centru u Škotskoj, a kustos izložbe bio je niko drugi do popularni dizajner na čelu modne kuće Dior – Jonathan Anderson. To nas je inspirisalo da saznamo nešto više o ovoj umetnici, koja je umela da prikaže boje u beskrajno radosnom i eteričnom maniru, slikajući uglavom mrtvu prirodu.
Tokom duge i raznovrsne karijere slikarke, koja je trajala više od 60 godina, izbrusio se njen delikatni osećaj za boju, koji se najčešće izražavao kroz prikaze cveća.
Ipak, pored ovih prepoznatljivih floralnih kompozicija, stvarala je i izuzetne portrete kao i nekoliko apstraktnih radova. Njen opus je intiman, meditativan i prožet svetlom, a paleta suptilna i gotovo muzička, čime je ostavila jedinstven trag u britanskom modernizmu.
Winifred Nicholson: Slikarka svakodnevne radosti
U brojnim člancima i pismima upućenim porodici i prijateljima, Winifred Nicholson je ovako pisala o svom stvaralaštvu: „Cveće stvara boju iz svetlosti sunca, prelomljene kroz prizmu duge. Zato slikam cveće, ali to nisu botanički ili fotografski prikazi cveća. To su iskrice svetlosti, građene od svetla i bačene u vazduh, kao što se duge bacaju u luk”.
Ova izjava otkriva njenu poetsku viziju slikarstva, u kojoj su boja i svetlost nerazdvojivo povezane, a motiv cveća postaje metafora za čulno i duhovno iskustvo.
Za Winifred, slikanje nije bilo puko predstavljanje realnosti, već hvatanje nevidljive energije koju boja prenosi.
Winifred Roberts je svoje prve slikarske lekcije dobila je od svog dede, slikara Georgea Howarda (1843–1911), 9. grofa od Carlisleja. On je bio prijatelj sa brojnim pripadnicima prerafaelita, naročito sa Edwardom Burne-Jonesom, pa je bilo prirodno da Winifred, koja je nasledila njegove boje nakon njegove smrti, započne svoje umetničko obrazovanje u Byam Shaw Art School u Londonu, gde je studirala pre Prvog svetskog rata i nakratko po njegovom završetku.
Međutim, presudan trenutak za njen umetnički senzibilitet dogodio se tokom dužeg putovanja po Cejlonu, Indiji i Burmi. Tamo joj se, kako je sama pisala, „svetlost probudila”, a oči su joj se otvorile za mogućnosti boje.
Posebno ju je inspirisalo zapažanje da istočna umetnost koristi jorgovan da stvori osećaj sunčeve svetlosti. Upravo ta boja – ili češće njene nijanse kao što su magenta ili ljubičasta – postale su ključne u njenim kolorističkim harmonijama.
Ta rana i duboka fascinacija bojom kao svetlosnim fenomenom, a ne samo pigmentom, oblikovala je njen celokupan opus. Njeni pejzaži i mrtve prirode često zrače suptilnim nijansama svetlosti koje kao da dolaze iznutra, iz samog platna.
U svom članku pod naslovom Oslobađanje boje (Liberation of Colour), Winifred Nicholson je opisala svoju glavnu kolorističku ideju ovako:
„Juče sam krenula da uberem žuti buket koji ću postaviti kao lampu na svoj sto u tmurnom, kišovitom vremenu. Brala sam neven, žuti iris, ali moj buket nije hteo da bude žut. Dodala sam suncokrete, kanarinke, maslačke – i opet nije bilo dovoljno žute. Tada sam svom tom masi u obliku putera dodala dva trajna graška u boji magenta roze, i sve moje žute boje eksplodirale su u svetlucavost. Narandžasta, zlatna, limun žuta i jagorčevina – svaka je zapevala svoju notu“.
Ova igra i suprotstavljanje raznih nijansi žute i magenta roze predstavlja ključni odnos boja u njenim slikama.
Ova filozofija boje i svetlosti, u kojoj svaka nijansa nosi emocionalnu dubinu i intenzitet, jasno se odražava u njenim kasnijim radovima, gde je nastojala da kroz paletu i atmosferu prenese ne samo vizuelni, već i emotivni doživljaj prirode i prostora koje je volela.
U svom najboljem izdanju, kreativnost Winifred Nicholson nosi vizionarski kvalitet koji ostavlja posmatraču da ga sam tumači i otkriva. Tu zamisao sažima i njeno uverenje da je „radost boje urođena u svakome od nas“, jer boja nosi unutrašnju svetlost i emociju, koju umetnica kroz svoje platno „propušta“ da svaki posmatrač otkrije i doživi na svoj način.
Fotografije: instagram le_jardin_robo; michaelparkinfineart; beyondbloomsbury