Već nekoliko godina zaredom filmska industrija, na čelu sa Disneyjem, nas nemilosrdno bombarduje rimejkovima, i ako ništa drugo, treba ovu pandemiju i pozitivno posmatrati jer nam je barem dala pauzu od toga. Hteli ili ne, tražili i jedva čekali ili okretali glavom i prevrtali očima, dinamika je bila takva da smo već navikli da na svakih nekoliko meseci dobijemo po neki novi projekat koji obećava “nešto sasvim drugačije” od naslova koji inače obožavamo. To “sasvim drugačije” neretko izostane i umesto toga bude samo sasvim ali razočaravajuće, a još češće prosto i jednostavno ne bude ništa. Osim toga što animirane junake recimo vidimo oživljene CGI tehnikom, malo revolucionarnog se desi, i malo toga nas zaista pomeri a kamoli ozbiljno oduva.
Tužno, jer nije da Disney ne ume da okrene kompas i kormilo u daleko zanimljivijem pravcu kao recimo sa rimejkom “Uspavana lepotica” koji se fokusirao na priču iz perspektive Grdane, ili kad su već komplikovanu Alisu dodatno zakomplikovali i produbili tako što je Burton upleo prste. Čista poslastica! Ume Disney kad želi, ali to nažalost nije često, već umesto eksperimentisanja, radije ostaje u tromoj, dosadnjikavoj zoni komfora, u kojoj se jedino pomeraju granice tehnologije. Narativ, perspektive, priče ostaju iste, i uprkos tih nekoliko krajnje srećnih eksesa, Disney veoma retko pomera granice u hrabrijem i drugačijem pravcu. U izvesnom smislu verovatno misle i zašto bi kada znaju da šta god uradili, ma kako praznjikav copy-paste posao obavili, će i to doneti rasprodate ulaznice i zarađene milione jer je radoznalost najsnažniji magnet koji nas privlači u sale, sve i kad smo prilično sigurni da je ono sa čime ćemo se součiti totalna besmislica.
Na veliku žalost, ništa drugačiji nije bio ni nedavni rimejk “Kralja lavova”. Naravno, predivno je bilo gledati jednu od omiljenih priča još jednom, sa akcentima na afričkoj ikonografiji i kulturi, i da, bilo je predivno što je tim bio predvođen nekim od omiljenih imena na svetskoj sceni kao što su Donald Glover, Chiwetel Ejiofor, Alfre Woodard, i Beyoncé, koji su davali glasove junacima, ali dalje od toga se ruku na srce nije desilo ništa preterano uzbudljivo. Osim soundtracka, i činjenice da je prisutnost Beyoncé obećavala da će se nešto gigantsko dogoditi. Istina, možda ne u pogledu filma, ali je Beyoncé u skladu sa ulogom nekrunisane afro-kraljice, koju već neko vreme preuzima na sebe, muzički odradila maestralnu stvar, koja je ovih dana dobila i svoj apgrejd.
Pre nedelju dana, ovaj album je dobio i svoj drugi život, budući da je 31. jula izašao vizuelni album, u kojima Bey sad već ima dosta iskustva, i ovaj put ga prate znatno drugačiji vizuali. I to takvi, da voleli Beyoncé ili ne, mislili da je fejk u svemu što radi, ili verovali u njenu iskrenu potrebu da afirmiše, ohrabri i zastupa afro-američku zajednicu širom sveta, ili dovodili u pitanje koliko često zapravo odlazi u Afriku, mora se priznati da je “Black is King” aposlutna bomba i verovatno najsveobuhvatniji, najgigantskiji projekat potvrđivanja afričke kreativne zajednice, i signal šta sve ona može da donese. Plus, koji je u kontekstu BLM pokreta došao i u najboljem mogućem i nikada relevantnijem trenutku. Doduše, bilo bi naivno reći da u njenim istupima, pa i ovom ostvarenju sada, ne postoje upitni elementi, gde ponekada postoji blaga bojazan od latentnog promovisanja suprematizma koji ne treba ohrabrivati ni u jednoj “boji”.
Međutim, ako to i stavimo na trenutak na pauzu, kao i besomučno analiziranje modnih komada kojim se svi bavimo već peti dan za redom, i guglanje imena kreatora za koje do sada nismo znali, i činjenice da se svakako mora priznati da je ono što gledamo remek delo posebnog kalibra, “Black is King” otvara još jedno zanimljivo pitanje konkretno za kinematografiju. Zašto rimejkovi 21. veka ne izgledaju ovako inače? Okej, ne nužno ovoliko glamurozno i fashion, ali u kontekstu konceptualnog prepričavanja, i onoga što rimejk treba da bude, zar nije ovo kako bi odličan trebao da izgleda? Jer “Black Is King” ima sve.
Istražuje pitanje gubitka, tradicije, transformacije, zajednice, promene, loših i dobrih izbora, sasvim je ukorenjen u priču iz koje potiče, sve je što je “Kralj lavova” samo što i nije. Beyoncé kao Rafiki, ispreda priču toliko bogatu simbolima i skrivenim značenjima, koja je na toliko mnogo nivoa poznata, a ujedno i sasvim nova. Elementi koje poznajemo samo prepakovani u savremeno iskustvo, gde pratimo put mladog princa, njegovo odrastanje i sazrevanje kako navigira svim krivinama koje na tom putu leže. Tako je „Black is King“ zapravo korak dalje koji je neophodan. Daje savremeni okvir Simbinoj odiseji, a i sjajan primer za sve one koji budu želeli da se posle ovoga upuste u rimejkovanje. Jer stvarno, krajnje je vreme za početak nove ere, u kojoj ćemo onda možda zaista bez bojazni i jedva čekati neki rimejk.
