Film „Playground“ pokazuje pakao školskog dvorišta i vršnjačkog nasilja
Povezano
Što sam starija, sve mi je jasnije koliko toga nam se od malena upisuje u DNK strahova, nesigurnosti, upitanosti i ponašanja. Koliko nas iskustva oblikuju, koliko je mikrokosmosa ispod jednog neba u svakom od nas, koja je količina moći u ljudima i na koje sve načine mogu da je (zlo)upotrebe. Da je većinu vršnjaka kojima smo davali da nam se upiše u leksikon nekolicina preskakala samo da bi tu istu svesku ščepala i ničim izazvani je ižvrljali, istrgli iz nje par listova, a nas sa suzama u očima ostavili sa jednim velikim „Zašto?“, kao i da nema odgovora niti uzroka svakom zlu. I do danas mi je neverovatno kakve je posledice nekolicina u stanju da utisne u većinu koja ih sa sobom nosi u nedogled.
Progoni me detinjstvo i njegova moć. I konačno sam pogledala film koji ga prikazuje neposredno, sirovo i baš onakvo kakvo jeste – izmešteno iz okvira lepog, ušuškanog i nevinog. „Playground“, u originalnom nazivu „Un Monde“ i doslovnom prevodu svet, prikazuje upravo jedan svet za sebe – školsko dvorište (i njegovih sedam krugova pakla). Kamera, sve vreme u visini Norinih očiju, potpomaže uranjaju u njeno klaustrofobično iskustvo velikog odmora i svega onoga što se dešava – ne samo njoj – i pre i posle: u učionici, svlačionici i menzi.
Njen stariji brat Abel je redovna žrtva nasilnika koji stanuju na svakom školskom dvorištu, pa tako i ovom. Par dečaka izabrali su Abela da im bude vreća za udaranje, glava koju će gurati u WC šolju, prostor za primenu sile, sredstvo iskaljivanja besa. On ćuti, a Norin dobronamerni pokušaj da interveniše kada vidi starijeg brata na meti po ko zna koji put, istražujući svojim mekim srcem i zbunjenim umom kako se nasilje širi poput najupornijeg virusa, završava se njenim zaključkom: „Kada pokušate da pomognete ljudima, stvari se pogoršavaju.“
U toj tački se ukrštaju njena ubijena nada, kraj dečje naivnosti, obrazac, naučeno, usvojena norma i najmanje važno – moje oduševljenje ovim filmom. Tačno od tog saznanja i trenutka, ona odlučuje da okreće glavu. Ćuti. Počinje da guta, umesto da ispoljava svoje emocije. Gleda kako nasilnici njenog brata zatvaraju u kontejner, a ona se sitnim koracima i suznim očima udaljava od mesta zločina. Kada roditelji saznaju i pojave se u školi, ona šapuće učiteljici da je sve videla i prećutala. Kada se ove svađe odvijaju, odrasli su istovremeno prisutni i odsutni. Iako nastavnici tu i tamo špartaju kroz dvorište, a roditelji ostavljaju decu ispred škole, svi oni kao da su zaboravili pravila igrališta.
Noru drugarice počinju da zadirkuju i govore joj da Abel smrdi, pitaju je da li uopšte imaju kupatilo kod kuće, zašto njen otac visi ispred školskog, zašto nema posao, jer sve prave tate imaju prave poslove, a briga o njima nije pravi posao. Ona izbegava brata, govori mu da ga mrzi, da bi volela da ne postoji, njih dvoje su sada ti koji se tuku na odmoru, a Abel, nakon incidenta sa kontejnerom, počinje da maltretira drugog dečaka po principu ili si nasilnik ili žrtva. Nijednog momenta ne saznajemo da li je majka živa i prisutna u njihovim životima u bilo kom obliku.
„Playground“ je prvi igrani film belgijske spisateljice i rediteljke Laure Wandel koja je uspela da u 72 minuta spakuje sav užas koji stanuje ispred školskog ulaza. Do faze montaže, film je trebalo da nosi naziv „The Birth Of Trees“, fraza koja upućuje na „poreklo svih stvari i nešto što vuče korene i potom raste“ i upravo u tome leži pronicljivost i maestralnog ovog narativa, jer podseća da nasilje proizilazi iz bola i koliko je tanka linija između žrtve, nasilnika i posmatrača.
Kako da dete odgovori na nasilje? Kako da ne odgovori nasiljem? Kako da odrasli pruže adekvatnu podršku? Ovo su samo neka od pitanja koja me opsedaju posle malo više od sat vremena gledanja filma. Jedno je izvesno – Maya Vanderbeque (Nora) i Günter Duret (Abel) su sa svojih tričavih sedam godina pokazali da su f e n o m e n a l n i glumci, a Laura da je umetnost u jednostavnosti – naizgled jednostavnosti – jer do kraja 72. minuta nisam uspela da proniknem ni u polovinu slojeva ispod svakog Norinog upitanog i nedokučivog pogleda, prećutanog pitanja i potpitanja.
Razmišljam o drugim Norama i Abelima – uplakanoj ili nasilnoj deci koja su neretko jedno dete – na školskim dvorištima pored kojih svakodnevno prolazim, u ćošku, na marginama, pribijenih uz ogradu svojom voljom ili tuđom silom i kako da i jednima i drugima pomognemo. Jer, kada pokušamo da pomognemo ljudima, stvari se NE pogoršavaju i nijedno dete ne bi trebalo da pomisli da je drugačije.