Postoje filmovi koji vas zabave, oni koji vas rasplaču, i oni koji vam, bez ikakve najave, promene tok života. U mom slučaju, upravo su to bili filmovi o solo putovanjima. Nisu svi u vašem okruženju oni koji mogu da razumeju zašto biste uzeli ranac, kupili kartu u jednom pravcu i krenuli na drugi kraj sveta bez saputnika. Ali, ako gledate prave filmove, takvi koraci postaju ne samo razumljivi, već i neophodni.
Ovo su filmovi koji nisu samo vizuelno lepi, već diraju najdublje slojeve unutrašnje slobode i pozivaju vas da napustite rutinu. Jer, negde između napuštenih železničkih stanica, nepoznatih jezika i noći pod neonskim svetlima, krije se mogućnost da upoznate ono najvažnije: sebe.
Sans Soleil (1983)
Režija: Chris Marker
Ovo nije film u klasičnom smislu reči, već misaoni esej sa kamerom u ruci. Sniman u Japanu, Zelenortskim ostrvima i drugim mestima, Marker kombinuje dokumentarni materijal i poetski narativ kako bi ispitao sećanje, putovanja, kulturu i identitet. Ako volite da putujete više glavom nego nogama, Sans Soleil će vas odvesti tamo gde ni najskuplja avionska karta ne može. Film koji se ne gleda, već upija.
Aguirre, the Wrath of God (1972)
Režija: Werner Herzog
Priča o španskom konkvistadoru koji kreće na nemoguće putovanje kroz Amazon, u potrazi za mitskim El Doradom. Iako nije klasičan primer „solo putovanja“, put koji Aguirre preduzima zapravo je unutrašnji slom, izolacija i ludilo koje dolazi kad čovek ide predaleko i preduboko u sopstveni ego. Herzog ovde nije snimio film, snimio je čovekovu borbu s prirodom, ambicijom i samim sobom. Posmatrajući to, poželite da krenete na sopstveni, tiši, manje destruktivni put.
Paris, Texas (1984)
Režija: Wim Wenders
Jedan od najlepših filmova o otuđenju, traženju i ponovnom susretu. Travis (Harry Dean Stanton) se nakon višegodišnjeg nestanka vraća iz pustinje, bez sećanja i identiteta, i kreće na put da pronađe svog sina. Ovo je meditacija o samoći, porodici i američkim pejzažima koji deluju kao produžetak unutrašnjih stanja. Paris, Texas nije film o odlasku, već o povratku što je često najteži ali i najvažniji deo svakog putovanja. Ako ste ikada tražili dom tamo gde ga nema, ovaj film će vas pronaći.
La Strada (1954)
Režija: Federico Fellini
Gelsomina, siromašna devojka koju prodaju putujućem cirkuzantu, kreće na fizičko i duhovno putovanje koje je jednako gorko koliko i poetično. Iako nije sama, njena usamljenost je tematsko jezgro filma. Fellinijev izrazito emotivan stil i simbolika čine ovaj film večitim klasikom. Ako vas zanimaju putovanja kroz ljude, ne destinacije, La Strada je remek-delo koje se gleda sa srcem u grlu.
L’Avventura (1960)
Režija: Michelangelo Antonioni
Kad žena misteriozno nestane na malom italijanskom ostrvu, njena prijateljica i momak kreću u potragu koja ubrzo postaje više metafizička nego fizička. Antonioni snima teskobu savremenog sveta, otuđenost i besmisao i pritom radi na ostvarenju koje izgleda kao san. Nije za svakoga. Ali ako volite spor ritam, tišinu koja govori više od dijaloga i likove koji ni sami ne znaju kuda idu ovaj predlog će vas oboriti s nogu.
Foto: YouTube, IMDb